Klasično srpsko „mož-da-bidne-ne-mora-da-znači“: pod nogama sve snažnija i sve zloslutnija tutnjava medijske (auto)cenzure, nad glavama, u istoj toj medijskoj stvarnosti, lebde oblačići lake zajebancije, šatro duhovite opuštenosti i lagodnog bašmebrigizma.
Iliti, dok retki medijski analitičari ili nezavisni intelektualci, poneki funkcioneri novinarskih udruženja i asocijacija, i oni aktivisti iz nevladinog sektora koji još drže do svog dostojanstva i ponosa, usmeravaju pažnju društva na krajnje alarmantno stanje u srpskom javnom prostoru i mnjenju uopšte, uz sve češća ozbiljna upozorenja koja tim povodom stižu iz zvanične Evrope, tu i tamo u novinama, ili u radio i televizijskim emisijama, osvanu ili zanoće prilozi koji se, kao, sprdaju sa Aleksandrom Vučićem, uobičajenom personifikacijom sve češćih zabrana u medijima, (in)direktnim upozorenjima novinarima, obaranjima internetskih sajtova, ili eliminacije Fejsbuk i Tviter profila i naloga nepoćudnih autora.
Da se razumemo, uživam u doskočicama Zorana Kesića, glasno se smejem zbog karikatura Koraksića i Somborca ili ponekih tekstova Draže Petrovića…
Ali! Takvi angažmani ljudi sa najčasnijim namerama većina domaćih medija – onih besramno pokorenih srpskom kancelaru i protagonistima njegovog režima – iskorišćavaju kao dokaz nekakvih sloboda reči i dela tu u Srbiji.
Nije stoga vreme samo za smeh i duhovitost. Ono je – to naše vreme – naročito u srpskim medijima, krajnje ozbiljno i urla za neustrašivom i odgovornom akcijom svih koji drže do demokratije i osnovnih ljudskih prava.
Tek tada će ovi nabrojani primeri imati pun smisao i biti ukras ovdašnjeg medijskog prostora.
Krik iz prošlosti: olovnih, pa krvavih devedesetih godina minulog veka, u vreme takozvanog Šešeljevog zakona o informisanju (u pedantnoj i nepokolebljivoj izvedbi u praksi tadašnjeg ministra Vučića), u vreme dakle, žestokih progona novinara, privođenja, suđenja, zatvaranja redakcija… Slobodan Milošević, apsolutni gospodar naših sudbina, pred gospođom Holbruk, visokom funkcionerkom međunarodnog novinarskog udruženja, šepurio se citirajući neke rečenice iz dnevnika Naša Borba, ili joj pokazujući Koraksove karikature, ključnih dokaza – po diktatoru – nespornih i golemih medijskih sloboda…
Razumemo se, verujem. Jer vrlo „mož-da-bidne“ i veoma „znači“!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
