Kultura posle istine

Reč je o preciznoj analizi „fejk njuza“, agresivnog fenomena savremene civilizacije, zapravo, snažno uspostavljenog sistema dezinformisanja, teorija zavere i lažnih vesti i njihovih posledica na svakodnevlje u najširoj gami: od prisustva u životu prosečnih američkih građana, do (in)direktnog upliva na političke utakmice raznih nivoa, uključujući i predsedničke izbore.

Rosi je – vešto izbegavajući da obelodani sopstvene političke stavove – pobrojao one najmarkantnije primere plasiranih lažnih vesti, uključujući i famozni „Picagejt“, vojnu vežbu u Bastropu, „Suvu Alabamu“… ali i rat dezinformacijama i njihov uticaj na kampanju, a – po mnogima – i na konačni ishod predsedničkih izbora u Americi, pre četiri godine.

Pozivajući se na tumačenja eksperata u sferi informisanja, ne izbegavajući da razgovara i sa najpoznatijim „fejk njuz“ kreatorima (Džerom Korsi, Džejson Gudman), potom na ranije snimljene izjave Marka Cukerberga (Fejsbuk) i Džulijana Asanža (Vikiliks), Rosi osvetljava ovu pojavu koja, najčešće počinje na društvenim mrežama, a ne retko, u zavisnosti od političkog ili finansijskog interesa različitog predznaka, završava i po najvećim i najpopularnijim američkim medijima.

Kako god, po uverenju mnogih teoretičara masovnog komuniciranja, „kultura posle istine“, postala je vrlo opasan deo globalnog informacijskog okruženja.

Meni je posebno bio zanimljiv segment u kojem se autor bavio aktuelnim američkim predsednikom i njegovom tumačenju pojma „fejk njuz“.

Po Donaldu Trampu, lažne vesti isključivo proizvode njegovi politički neistomišljenici, a ne libi se, bez ikakve zadrške, da u iste ubroji i kritički raspoložene medije. Štaviše, imenom i prezimenom, bahato i prostački, javno proziva i novinare čiji mu se rad ili izveštavanje ne dopada, nazivajući ih – lažnim.

Deluje poznato? Dabome. „Princip i nijanse“.

Vrlo preporučujem ovaj HBO dokumentarac. Za one koji znaju da i u ovoj zemlji propagandna mašinerija u službi režima, besramno i bezdušno laže i vara svoje sudržavljane, ovo će biti tek sat i po dokaza, da i u takozvanim zemljama razvijene demokratije, postoje vrlo uticajni mediji koji su daleko, s onu stranu profesionalizma.

Ogromnoj većini među nama, koja, nažalost, bez ikakve skepse, guta svaku reč koju čuje na korumpiranim, pokorenim i ucenjenim televizijama, ili pročita u istim takvim novinama, pomoći nema. Jednog dana će, možda, progledati… Možda?

Rekao bih da ovaj film može najviše da pomogne ljudima koji – s vremena na vreme, od događaja do događaja i njihovih medijskih interpretacija – ipak posumnjaju u verodostojnost istih, ali ih, ko zna zašto i ko zna sve kakvim okovima, i dalje drži (samo)ubilačka dogma koja tvrdi „pa ne bi oni na televiziji, ili u novinama baš sve izmislili“. Da, ljudi dragi, izmišljaju, iskrivljuju podatke, služe se poluistinama, ili otvoreno, patološki čak, lažu. Oni koji uređuju ta „sredstva za dezinformisanje“, njihovi novinari, dobro plaćeni spoljni saradnici, a najviše i najpogubnije za ovo društvo – svojim svakodnevnim prisustvom – predstavnici najvažnijih društvenih institucija i nosioci najviših državnih funkcija.