Pažljiviji televizijski gledalac, ljubitelj engleskog fudbala naročito, mogao je da primeti u mnogobrojnim prenosima utakmica, da je na dresovima naših reprezentativaca Ivanovića i Matića – velikih zvezda londonskog Čelsija – poslednje slovo u njihovim prezimenima ispisano je latiničnim slovom „C“, bez kvačice“, kako bi zahtevalo, takođe ćirilično slovo „Ć“.
Na majici Dušana Tadića, sve boljeg fudbalera Sautemptona – takođe srpskog reprezentativca – ime je ispisano, potpuno ispravno sa slovom „Ć“ na kraju prezimena. Očito je reč o izboru samih sportista, jer teško je poverovati da ekipa u vlasništvu tajkunčine Abramoviča, jednog od najbogatijih ljudi na Kugli, štedi na slovima koje se aplikuju na klupskim dresovima. Uostalom, gledalac kojeg to zanima, će primetiti da neki fudbaleri insistiraju da im uz prezime bude čak i crtica koja sugeriše akcenat kojim se ono izgovara. Štaviše, u tom istom Čelsiju Nemac Šurle ima na dresu i onaj specifično „umlaut“, dve horizontalne tačke tačke iznad slova u prezimenu mu. Trojica spomenutih naših sportista nisu nikako usamljeni, štaviše, mnogo je primera – za obe varijante – kod njihovih sunarodnika koji igraju širom Evrope. Još da dodam da, na svakom pravilno ispisanom slovu – u tom smislu, a da su sa ovih prostora – insistiraju, naročito hrvatski, ali bosanski i slovenački fudbaleri
Mala digresija. U prošlom veku, zapadnjaci su se žešće femkali izgovarajući imena koja su se završavala na „ć“. Bilo im je mnogo lakše da ga pretvore u „č“. Pišući kao „ch“. Tako je moj prezimenjak Piter, poznati teoretičar filma i, sedamdesetih godina, kultni američki režiser, svoje prezime izgovarao kao Bogdanovič. Mnogi filmski ljudi, poreklom sa ovih prostora, činili su isto. (Malkovič, Jovovič, Rosovič…)
Vremena su se, očito, promenila. Zbivanja, u i oko pokojne Jugoslavije, i imena ključnih aktera (Milošević, Tuđman, Izetbegović, Karadžić…) u njenom rastakanju i satiranju su suviše često bila u medijima, pa i u ustima stranaca, te su naučili. Veoma dobro.
O, kako su sportski komentatori diljem sveta lomili jezik kada se pojavio naš Đoković! Sada mu – kao bele lale – pišu ili izvikuju prezime i sve mu pripadajuće nadimke. Baš kao i Zimonjiću, Tipsareviću, Troickom…
Ne znam da li su na tome insistirali sami teniseri. Ipak, prija. Lepo je kada se ljudi potrude da ti ime, ma koliko im to bilo teško, izgovore ili napišu na pravi način. Konačno ime i prezime su sastavni deo neke ličnosti. Njenog identiteta. Insistiranje na tome je, uz sve ostalo, i vidljiva potvrda osećanja samodostojanstva, pa i neskrivenog ponosa. Finog, nepatvorenog patriotizma, šta više.
Ovih dana sam u jednoj popularnoj američkoj televizijskoj seriji video mog spomenutog prezimenjaka. Mala uloga. Igra sebe. I predstavlja se, jasno i glasno: „Piter Bogdanović“! Sa sve „ ć“ na kraju. Tako je, rođo…
A, Ivanović i Matić? Neka se ugledaju na svog mlađeg kolegu Tadića. Ne boli, a godi…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
