Tajm-aut je važan, često odlučujući segment u mnogim sportovima. Patentiran je u tipično sveameričkim igrama poput bejzbola, tamošnjeg fudbala i košarke. Docnije je počela primena i u odbojci i rukometu, potom u hokeju na ledu i vaterpolu… Na letošnjem samitu u Brazilu prvi put je – zbog previsokih temperatura i vlažnosti vazduha – taj vanredni predah u igri eksperimentalno promovisan u fudbalu.
Istorija savremenog sporta kipti od (ne)znanih događanja upravo u tom sučeljavanju trenera i igrača dok oficijelno vreme stoji, a dogovor traje – bogomdani ili pogrešan – pokazaće belodano, tek neposredni zaplet, ili konačni rezultat. Ko zna koliko puta je odabrana pogrešna akcija koja će kobno sunovratiti ekipu, a do do trijumfa uzdići rivala. I obrnuto. Na treneru je da odluči da li u tim krucijalnim trenucima dodatno diže tenziju, da urla na pulene, ili da ih očinski savetuje, da ih smiri i pošalje ravno u pobedu. Ili poraz. Pravila nema. Svaki tajm-aut je drama za sebe, potpuno neizvesnog ishoda.
Toga su bili svesni producenti televizijskih prenosa, rodonačelnici odluke da se upravo to mrtvo vreme utakmice dramaturški dodatno osnaži tako što će posebne kamere i mikrofoni svedočiti šta se dešava među akterima, a televizijskim gledaocima tako i time ponuditi dimenziju više i atrakciju plus, koje su uskraćeni neposredni posmatrači na tribinama.
Svi sem, avaj, tako prečesto nas iskustvo uči, gledalaca televizije Beograd (RTS, Javnog servisa, ili kako već sebi tepaju).
Tamo, za to zadužena lica (realizatori programa, stručno zvani) kako komentatori izuste čarobnu reč „tajm-aut“, startuju reklame, bez obzira šta se dešava na parketu ili u gledalištu. Uverili smo se u to i ovih dana – uz sopstveno bolno kukanje i zapomaganje, ali i histerično psovanje – u gomili prenosa sa svetskih šampionata u odbojci i košarci. Dobro, razumem da su reklame i oglašivači neophodni, valja platiti ogromne troškove, ali ima li i drugog načina?
Ono, i „ovce i novce“? Naravski da ima. Dobro ih znaju, recimo, Vesko Grozdanić ili Mališa Vujović, majstori režije sportskih događaja, koji onda kada oni potpisuju prenose, izdaju uputstva kako se u takvim trenucima treba ponašati, da bi se čulo i videlo šta se zbiva za vreme tih pauza. Bojim se da se oni u situacijama kada prenosi stižu iz drugih zemalja – ne pitaju.
Da realizator programa nije lako zadremao, ili proveravao šta se zbiva na drugim monitorima u dnevnoj režiji, da nije bio nedosledan u svojoj pogrešnoj doslednosti televizijski gledaoci nikada ne bi čuli onu bukvicu koju je, baš u pauzi igre, saigračima održao Teodosić, u trenucima kada su naši igrali sramno slabo i potpuno nezainteresovano i gubili od Brazila sa dvadesetak koševa razlike.
Od tog momenta, tvrdim vam, tog sučeljavanja sa samim sobom, probuđenog gneva, inata, šta li, naši košarkaši su se samolansirali u orbitu nestvarnog i potom, u nastavcima, hitali ka svodovima uspeha i slave.
Magija tajm-auta…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
