„Šezdesetih godina minulog veka ravnicu su razbudili nepoznati zvuci. Senke su po njoj prostrle svoj hlad, kamenje se dokotrljalo uz zaglušujuću buku i bube su se uznemirile u glavama mladih… Pedeset godina od prvih igranki, prvih bendova i lokalnih idola, prvih koncerata koji su otvorili vrata ka modernom svetu, modernoj muzici…“
Igrajući se tako i sa doslovnim prevodom imena prvih svetskih rok atrakcija, Bogomir Mijatović – moj gimnazijski gari, dugogodišnji kolega i malofudbalski saigrač – senči vreme i prostor, crta, pritom, vrlo autentični, a precizni okvir za svoju „Enciklopediju rok muzike u Vojvodini (1963-2013)“. Odista kapitalno, i svakog respekta vredno delo, koje je svojim sugrađanima – ali i gostima pristiglim iz raznih vojvođanskih krajolika (plus šačica dragih Beograđana) – predstavio pre pet dana.
Bogica – kako ga zovemo – je tipičan predstavnik onog dela zajedničke nam generacije koji je podjednako strasno mario i za sport i za rokenrol. Neki među nama su ostvarili određene uspehe na raznim stadionima, borilištima, terenima, halama… drugi su, opet, uspevali da svoj muzički talenat i želju za predstavljanjem drugima pokažu i dokažu nastupajući na najrazličitijim mestima, dostupnim ondašnjim rokerima…
Najveći deo takvih nas, nadobudnih šiljokurana, bez obzira na objektivne domete u sportu ili muzici, uz osnovnu našu obavezu da se završe srednje škole, imao je još jednu, podjednako bitnu, a koja se sastojala u tome da MORAMO da znamo – do najsitnijih detalja ili podataka – ono što čine istinski majstori na sportskoj i rokerskoj sceni. Domaćoj i svetskoj!
E, Bogica je vrlo dobro igrao mali fudbal (što se u Novom Sadu iz generacije u generaciju posebno cenilo), a enciklopedijski (!) precizno je znao ko je ko u svetu rokenrola. Imena grupa, sastave, biografske podatke, aktuelne im hitove kao i sve bivše, transfere u bendovima, detalje iz privatnog života… sve, sve. A to beše vreme izbezumljujuće oskudno sa informacijama tog tipa. Isključivo šukavi zvuci iz starog radio- aparata, tranzistora eventualno, nameštenog na frekvenciju Radio Luksemburga, behu majdan svih zlata vrednih podataka. Ujedno, ta stanica je bila i zvučna katedrala rokerskih vernika naše generacije.
Ta beskrajna ljubav i fanatična posvećenost prema roku dovela je tinejdžera Bogicu do muzičke redakcije Radio Novog Sada, docnije i istoimene televizije, svrstavši ga tako među one retke srećnike koji su uspeli da od svog hobija učine profesiju. Zamislite tu blagodet da celi život radite samo ono što volite i za to još budete – dešavalo se u toj kući u nekim srećnim godinama – i dobro plaćeni! Savršeno.
Naravski da se Mijatović svojski odužio matičnoj kući. Iza njegovog, pa četiri decenije dugog bavljenja rokenrolom i onim što ga čini jednim od ključnih fenomena druge polovine dvadesetog veka, ostadoše sati i sati najkvalitetnijeg radijskog i televizijskog programa. Ali, nikako manje važno, i svojskog mu angažmana u raznoraznim pratećim rok-maniifestacijama. Tako je, uz sve ostalo, pre devet godina objavio i hrestomatiju novosadskog rokenrola („NS Rokopedija“), a, evo, odužio se i vojvođanskim rokerima.
„Enciklopedija jeste veliko putovanje – veli Peca Popović, recenzent, ali i prijatelj, beogradski predstavnik spomenutog dela zajedničke nam generacije – kroz muziku, ljude, datume, sudbine, klubove, gitarijade, festivale, izdavače…“ Dodajem: grupni portret jednog vremena i njegovih junaka, oslikan istinskim bojama i ilustrovan sa uzbudljivim pričama. Oba palca gore!
Za kraj, krajnje lična opaska: mnogi od autorovih junaka, uključujući i njega samog, žive svoje penzionerske dane. Dakle, i rokeri mogu da dosegnu do penzije? Formalno, da. A, zapravo, u njihovim glavama se tako nešto nikada neće dogoditi…
„Kip on roling“, generacijo!Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
