Pre dve godine sam na ovom mestu napisao da bi i ovlaš pregled sadržaja novina koji izlaze u regionu ili „zeping“ po televizijskim kanalima iz najbližeg nam inostranstva, potvrdio postojanje i delovanje izobilja najrazličitijih spodoba. Prostačina, posebno one specijalne vrste nastale ukrštanjem bahatosti i gluposti.
Takvi likovi su, od triglavskog podnožja do ohridskih laguna, od banatskih pustara do dalmatinskog zaleđa, prisutni u politici, biznisu, novinarstvu, kulturi, sportu…
Svakodnevno su ti i takvi akteri većih ili manjih incidenata. Pizdarluka, lepše napisano. Oni vređaju, prete, blate sve oko sebe, čine svakojake nepodopštine, od verbalnih do fizičkih, i nezaobilazni su, i neizostavni upravo sa takvim svojim idiotarijama u – medijima! Neverovatno je sa kakvim magnetizmom ove prostačine privlače poneke takozvane novinare.
Šampiona u toj teškoj, velikoj „međunarodnoj“ konkurenciji, tada sam, ali onako suvereno, prepoznao u Zdravku Mamiću, izvršnom dopredsedniku fudbalskog kluba Dinamo iz Zagreba. Ali ne samo šampiona, već i metaforu. Obrazac za ponašanje mnogih „mamića“ širom regiona.
Beše to pre dve godine. Naravski da se gotovo ništa, u međuvremenu, premenilo nije. Sem što je Z.M. bio još bahatiji, bezobzirniji, sa još snažnijim uticajem na sve sfere života. Niko mu ništa nije mogao. Taj osećaj pune zaštićenosti i svemoći demonstrirao je iz dana u dan.
Pre devet meseci, međutim, mi se učinilo da su u Zagrebu ipak rešili da nešto, u tom smislu, promene. Tadašnje Mamićevo hapšenje i podizanje optužnice za krivično delo (podsticanje na nasilje i nacionalnu mržnju) za koje je predviđena kazna i do tri godine robije, nagoveštavalo je da je pravna država u Hrvata, tih dana i bukvalno na pragu ulaska u Evropsku uniju, odlučna da se obračuna sa ovim preispoljnim siledžijom. Naime, Mamić se na jednoj lokalnoj radio-stanici, u najogavnijem šovinističkom i rasističkom maniru, obrušio na Željka Jovanovića, tamošnjeg ministra obrazovanja, nauke i sporta, a zapravo time i tako na celu srpsku manjinu u Hrvatskoj. Kako su se okolnosti za njega nepovoljno razvijale, sve je ukazivalo da će, konačno, tresnuti u zid sa tom – kako odavno tvrde mnogi analitičari i komentatori – psihički ozbiljno bolesnom glavom.
Minule sedmice se konačno dogodilo suđenje na kojem je – van svih očekivanja i prognoza – Mamić oslobođen optužbi. Sudija je procenio da je reč o samo ličnom animozitetu, te da prilikom tog intervjua nije bilo pozivanja na mržnju i nasilje. Plus sudijska „bravura“ za kraj kroz ocenu da optuženi „nije dalaj-lama da bi ga ljudi slepo sledili“.
Zar? Ma, odista zanimljiva opaska. Izgleda da je Evropska unija još veoma daleko od zbivanja unutar ponekih hrvatskih glava…
Zanimljivo je da je Mamić, takav kakav je, neskriveni miljenik i mnogih naših sportskih, opet ću napisati, takozvanih, žurnalista. Svoje zvezdane, rekao bih i carske trenutke, imao je u septembru, u Beogradu, uoči susreta fudbalskih reprezentacija Srbije i Hrvatske. Tada je gostovao u nekolikim televizijskim emisijama i nadavao se intervjua fasciniranim pitačima. Često je, i u tim prilikama, elementarnoj logici i svim dostupnim informacijama u inat, bio istican kao pozitivan primer domaćim sportskim funkcionerima, kako uspešno treba voditi fudbalski klub. Posebnu (po)čast su mu ukazali gledaoci, i to oni, šatro, najokoreliji, skandirajući mu ime („Mamiću, majstore!“) uoči same utakmice, dok je uz domaće visokozvaničnike ulazio u svečanu ložu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
