Znam za unutrašnja ustrojstva u našoj diplomatiji i vrlo stroga pravila za javne nastupe njenih službenika. U zemlji i u inostranstvu. Za iste je, naime, neophodna dozvola od Ministarstva. A ona se, ta saglasnost, daje retko. Pravila su pravila. Makar bila tvrda, nepotrebno formalna, često teško razumljiva, ponekad kontraproduktivna… Tako je. Nema priče.
Ovih dana svedočimo da su te regule, ili silno olabavile, ili ne važe baš za svakog. Tri primera.
Naš ambasador u SAD, treba li i kazati i član DS, skoknuo je ovih dana do rodnog mu Kragujevca i tamo prisustvovao konvenciji lokalnog ogranka stranke. I, dabome, ponešto je tom zgodom, okupljenima i kazao. Ambasador je to!
Onda, Tunis. Od početka eruptivnih događanja u toj zemlji, često smo bili u prilici da na raznim radijskim i televizijskim programima čujemo javljanje naše ambasadorke. S razlogom, mnogi će pomisliti. Tunis je, i tokom zime, omiljeno odredište srpskih turista, a tamo je prisutna i ne baš mala kolonija naših radnika. Šta je sa njima? Kako su? Kada se i kako vraćaju u domovinu? Zadatak da odgovori na ta, i mnoga druga pitanja, preuzela je sama ambasadorka. I činila je to krajnje amaterski: zbunjeno, nedorečeno, sa primetnom dozom treme i nelagode.
Kako je virus antivladinih protesta sa severa Afrike prešao Mediteran i zapatio se u Albaniji, i tamošnji ambasador se latio novinarstva i počeo da se javlja srpskim medijima. Diletantski, dakako.
Zašto bi ambasadori da budu novinari? Zar oko njih ne postoje ljudi kojima je odnos sa javnošću osnovni zadatak? Ataše za štampu. Ima li ih i danas?
Ovo su delovi iz mog teksta koji je objavljen pre tridesetak meseci. Neke glavešine mipovske, kako čuh, povodom tog kevtanja su se mrgodile, oglasila se i prozvana ambasadorka, ali karavan je, kako arapska kazalica veli, nastavio svoje putešestvije. U sličnim prigodama potom, kada ih se neko u domaji setio, diplomate su, doduše neke druge, „vršili novinarstvo“.
Kad minule sedmice novost: već odlazećem ambasadoru u Turskoj, zbog oglašavanja na društvenim mrežama i javljanja u program dvema televizijama, sve povodom talasa demonstracija u toj zemlji, povratak je ubačen u najveću brzinu. Pakovanje, pa kući, koliko juče!
Nova praksa u Ministarstvu inostranih dela? Možda za neke mnogo naivne dušice, u koje bih i sam spadao da sam tom odlukom recimo seirio, jerbo sam, kao, onomad nešto mudro i korisno napisao, pa eto poslušali me…
Koješta! Živi bili, pa opet gledali i slušali naše ambasadore, u ulogama specijalnih izveštača naših medija. Oni se, zar ne, samo ugledaju na političke šampione, a njihove dalje i bliže pretpostavljene, partijske ili institucionalne, koji, ako ih kojim (nesrećnim) slučajem na nekom – po njima i njihovom okruženju – mnooogooo važnom poslu, ne isprate kamere i mikrofoni, eto kao bele lale, iste večeri u informativnim emisijama. U ulozi (samo)reportera, naravski..
Biti u medijima, danas, sutra, navek… ili (politička) smrt. To je (njihova) neizostavna, svakodnevna mantra… Neka traje, dok laje!Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
