Beše to 2004., nekako pred izbore, kada je rukovodstvo stranke iz vladajućeg korpusa odlučilo da istestira članstvo i, kroz rezultate sprovedene ankete, sačini rejting, ali i tabelu omiljenosti ljudi iz partijske vrhuške.
Bila su razna pitanja u tom upitniku, uključujući i jedno posve novo: kakva je i kolika medijska vidljivost. Vidljivost! Magična reč koja će uskoro postati ključna u aktivnosti stranačkih rukovodilaca, ali ništa manje i predmet pustih želja mnogobrojnih aparatčika u nastojanju da se domognu karijera. Jer, dumali su ovako: ako me ima u medijima, neko važan će to sigurno primetiti, analizirati i hopa-cupa, eto me na nekom važnom mestu. I sveopšta trka je počela pod skrivenim geslom: biti u novinama, na televiziji ako može, makar u radio programima… ili crći! Druge nema.
Pričao mi je tih dana prijatelj – inače, višestruko sposoban za razne poslove i aktivnosti, šarmantan, duhovit, prisutan na raznim događanjima, navek sa zanimljivim pričama za novinare… i, dabome, zbog svega navedenog, beše ga mnogo u medijima – kako mu je zakukao mlađi partijski kolega – vičan lepljenju plakata, tučama na demonstracijama sa policijom, poslušan i bespogovorno odan svim stranačkim zahtevima i zadacima – da, eto, sve čini što se od njega zahteva, ljubazan je sa novinarima, naročito sa novinarkama, i nikako ga nema u medijima. Toliko se trudi, a „vidljivosti“ nigde!
Treba li da podsetim da je infekt famozne medijske vidljivosti, brzinom epidemije, uskoro zahvatio i, za sva vremena, neizlečivo zarazio celu srpsku političku pozornicu. Traje i danas. Žešće nego ikada.
Svakog dana biti pred mikrofonima i kamerama. Obavezno. Povod nije bitan. Narod, ubeđeni su političari, može sa malim platama, neki i bez njih, sa pokradenim penzijama, sa skupoćom… može bez raznih važnih stvari, ali bez konferencija za medije omiljenih likova – jednog posebno! – nikad. Nikako!
„Rol model“ postoji. Na ostalima je da slede primer. Po svaku cenu.
Verovatno je, pre desetak dana, baš to ponukalo visokog vladinog činovnika da baci nemale, a naše (!) novce, angažujući nekakvu agenciju da ga lepo „nacrta“ po društvenim mrežama.
Dugačak je spisak onoga što se na tom javnom delatniku dramatično može i treba promeniti, zameniti, ispraviti: ono šta govori, kako to čini, govor tela, mimika… Ali hoće čovek na Tviter! Pa, neka košta šta košta. E to znači proćerdati. Pa još tuđe novce!
P.S. Čisto da ne ostane nedorečeno. Onaj junoša s početka priče, nije odustao. Pentrao se uz štanglu partijske hijerarhije. Svakim danom sve više i uspešnije. Menjao je društveno važne i odlično plaćene položaje. U medijima ga je, sve to vreme, bilo onoliko.
Partija mu je, avaj, tonula, na svakim izborima, sve niže i niže.
Biće da uspeh u politici uslovljava nešto drugo. Mnogo važnije od jurcanja za pukim publicitetom. Retki to vrlo brzo shvate. Većina odveć sporo. Neki nikada.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
