Nekolike konstatacije vezane za rezultate naših sportista u minulih stotinak dana i tri pitanja tim povodom.
Pre dva dana odbojkaši su osvojili bronzanu medalju na evropskom šampionatu, a tri naša, do juče juniora (Atanasijević, Lisinac i Jovović), pobednici su u individualnom vrednovanju igrača. Novak Đoković je „usitnio“ stotu nedelju kao najbolji planetarni teniser i sa svojim drugarima iz reprezentacije će za mesec dana u Beogradu pokušati da osvoji gromadu od pehara gospodina Dejvisa i tako svi zajedno, (nanovo) postanu, i u ekipnoj konkurenciji, šampioni kugle. Atletičari Španovićeva i Bekrić su u svojim disciplina treći na svetu, baš kao i kajakašice, sestre Moldovan. U mnogim ekipnim sportovima naši poletarci su – ili kao prvaci ili sa medaljama oko vrata – okončali odmeravanje sa vršnjacima na planetarnim i kontinentalnim prvenstvima.
Dakle, pitanje prvo: da li Srbija takva kakva je, od glave do repa, zaslužuje da ima svetske ili evropske šampione, odnosno da joj se sportisti podiče prisustvom pri samom vrhu?
Naše košarkašice i odbojkašice su četvrte u Evropi. Usud „drevnih“ medalja – započet prošlog leta na londonskoj Olimpijadi – je nastavljen. Tako blizu trona, a tako daleko od medalje!
Te bi drugo pitanje bilo: da li je reč o nekakvoj kosmičkoj ‘’osveti’’ prema našim atletama, a (in)direktno, prema svima nama – takima kakvi jesmo – kroz, po mnogima, najtužniji mogući plasman?
Košarkaši i vaterpolisti su završili evropske šampionate kao sedmoplasirani i pridružili se nekolikim našim pojedincima i ekipama koji u poslednje vreme beleže na najvećim i najznačajnijim takmičenjima, baš taj i takav plasman.
Da li je, stoga – eto i trećeg pitanja – prečesto pojavljivanje broja sedam, nekakav znak, zapravo, pouzdani odbljesak stanja i mogućnosti u našem sporu, pa tim redom i tim sledom, i društva nam u celini?
Odgovori su, pretpostavljam, vrlo razuđeni. Moj je sledeći: svi navedeni plasmani, u bilo kakvom poređenju sa zemljom iz koje potiču, a naročito sa državom sa čijim pasošima putuju, iznad i izvan su! Bolji i vredniji. U svakom smislu, ali baš.
Uzmite bilo koji podatak, bilo koji parametar: bruto društveni proizvod, (ne)zaposlenost, životni standard, visinu zarada, inflaciju, količinu korupcije, stopu kriminala, opštu i bezbednost u saobraćaju, ljudska i manjinska prava i slobode, stanje u medijima, ulaganja u kulturu, osnovnu i funkcionalnu (ne)pismenost… pa ako hoćete, i osećaj sreće i zadovoljstva naših građana.
U zavisnosti od kriterijuma merenja i poređenja, daaaleko smo od vrha. Češće smo, zapravo, pri samom dnu!
U tom smislu, rekao bih da nam sasvim odgovara i da apsolutno zaslužujemo, kao društvo i kao država sa svim atributima koje je definišu, mesto koje pripada našoj fudbalskoj reprezentaciji. Ona je 43. na svetu! Za zericu bolja od Zelenortskih ostrva, za mrvicu slabija od Hondurasa.
Nudim još jedan argument. Uporedite košarkaškog selektora Dušana Ivkovića sa fudbalskim mu kolegom (?) Sinišom Mihajlovićem.
Prvi je među najboljim trenerima svih vremena. Sa naramkom najsjajnijih trofeja u predugoj karijeri. Za poslednjih pet godina bio je i drugi i sedmi u Evropi, četvrti na svetu, sa reprezentacijom koja, po imenima igrača makar, mnogo zaostaje za njegovim renomeom. Kao gospodin čovek koji drži do svoje reči, otišao je uzdignuta čela…
Drugi se žestoko bori sa svojim demonima. I redovno gubi tu bitku. Za dve godine vođenja reprezentacije pokazao je najgore lice svog komplikovanog karaktera: sujetnost, drskost do bahatosti, tvrdoglavost do (samo)uništenja… Pritom je postigao katastrofalne rezultate. Ni drugi, ni četvrti, ni sedmi… već 43. na svetu! I ne misli da ode…
Ko vam od ove dvojica, kao metafora bar, više liči na nas i kolektivno naše?Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
