Odgledao sam emisiju Ivana Ivanovića na Prvoj televiziji. Celu! Do sada sam u nekolikim prilikama, gostiju radi, bacao pogled na ekran fragmentarno, po koji minut tek, i priznajem, nisam se primio. Štaviše! Jednostavno ne volim kada se, bez imalo rizika da se nešto promeni ili dopuni, pretabavaju formati koji u velikom – pa, čak i malom televizijskom svetu kojem pripadamo – funkcionišu decenijama. Ne cenim odveć autore koji, ko zna kojoj destilaciji po redu, ne dodaju specifičan začin, jedinstveni autorski aditiv, nešto prepoznatljivo… Drugačije!
Nije greda. Uostalom, ubrajam se u ubedljivu manjinu onih koji na pristaju na, tako srpsku, jednokratnu pomamu za nekim ili nečim. A onda se, najavljeno ili ne, upale (ili ugase!) sva svetla, i opsena nestane. Mogao bih da pričam i pišem o tome onoliko…
Dakle, u petak sam ostao uz I. I. zbog njegovog gosta. Zbog Milojka Pantića. Nisam pogrešio. Čitam neke pakosne internetske komentare. Sitno pljuckanje večnih anonimusa, neizlečivih gubitnika, kibicera tuđih života… Zameraju Pantiću psihofizičko stanje u emisiji. Kao, bio je „cuga“. Možda? Poznajem ga, evo bezmalo pola veka. Od onih njegovih višesatnih recitovanja u fakultetskoj kantini, do uzajamnog propitivanja pred kamerama nezavisnih televizijskih produkcija. Ceo jedan život, zapravo. Privatno i profesionalno. Koja čašica (ili čaša) ili ne, nebitno, Panta je uvek (bio) isti. Dovoljno priseban i koncentrisan da (is)kaže šta mu je na umu. I na drumu. Uvek svoj. Direktan do bola. Za druge, ali bogami, često i za sebe samog.
Takav je bio i u petak pred ponoć, a posle poraza naših fudbalera od Hrvata. Da li bi u nekoj drugoj prilici, u drugačijem „stanju“ nešto promenio? Ne bi! Već sledećeg ranog jutra, na drugoj televiziji, gotovo od reči do reči, sve je ponovio. I sve što je rekao – uz, po meni i mom ukusu, minimalne korekcije i laka odstupanja – stoji. Od analize države i društva u kojem živimo, politike i političara koji nas neprestano jašu i mamuzaju, pa do fudbala našeg bednog, raspadnute „njegove“ Crvene zvezde, i, naravski, tragikomičnog selektora Mihajlovića i načina kako je odabrao i vodio tim na pomenutoj utakmici…
Avaj! Milojko Pantić te večeri nije imao valjanog i sebi ravnog sabesednika. Očigledno žešće isfrustriran saznanjem da mu se emisija, prvi put, emituje „uživo“, bez naknadnih montažerskih rezova i ključne pomoći svojih „kopirajtera“ koji mu osmišljavaju svaku suvislu i duhovitu repliku, I. I. tek je „statirao u kukuruzima“! Potpuno van kontrole nad emisijom, isprepadan od mogućih Pantićevih verbalnih iskakanja, šatro, srpski Leterman, Leno ili Vinfrijeva, delovao je poprilično jadno.
Treba znati razgovarati. Teško je biti Opra. Valja imati ogromnog opšteg znanja i zanatske umešnosti, te recimo isprovocirati suze Lensu Armstrongu ili, na primer, naterati Toma Kruza da skače po trosedu u studiju, poput kakvog derišta koji je prvi put bez mame otišao na rođendan devojčici iz susedstva. I, stotinama puta tako i slično tome… Treba umeti!
Mogli smo – beše to domaćinu bogomdana prilika – da na delu, konačno, vidimo domaću verziju Opre. Nismo! Ali smo se zato uverili da Pantić, štono bi kazali njegovi Čarapani – „opre dobro“!Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
