Samo potpuno neobavešteni ili odveć naivni pojedinci u srpskoj sportskoj, posebno košarkaškoj javnosti, mogli su da poveruju u srećni kraj završnog turnira nacionalnog kupa pod imenom Radivoja Koraća, jednog od najvećih sportista ovog podneblja, održanog koncem minule sedmice u Kragujevcu. Preciznije, finalni susret je počeo u nedeljno veče, ali zbog tuče huligana, dimnih bombi bačenih na parket i intervencije žandarmerije, prekinut je i nastavljen dan docnije. Bez prisustva publike.
Više meseci je trajao – u mnogim medijima dodatno, za normalnog čoveka teško svarljivim dodacima začinjen – verbalni rat između trenera Partizana Duška Vujoševića i predsednika Crvene zvezde Nebojše Čovića. Ko je prvi počeo (‚‚mamu mu jebem‚‚) i ko je u svemu bio više kriv, teško je utvrditi. Što za konačni rasplet, možda, i nije i najbitnije, budući da su oba aktera dali punog sebe u tom prostačenju. I nisu, nažalost, bili usamljeni. Uoči samog turnira, na neshvatljivo nesportski način, oglasio se i Predrag Danilović, predsednik Partizana. Naravski, rušilački domino-efekat je na tribinama kragujevačke hale bio neminovan. Uostalom, i da nije bilo tih prejakih reči koje ‚‚ubijaju‚‚, da se navijačima ova naša dva najveća i najpopularnija sportska društva uoči utakmice obratio neko poput Majke Tereze, te ih blagougodno i bogoglagoljivo svetovao, količina mržnje među najekstremnijim ‚‚grobarima‚‚ i ‚‚delijama‚‚ tolika je da ta svetačka misija i najdobronamernija nastojanja ne bi dali bilo kakvog trezvenijeg ili pameti bliskog rezultata.
Posebno me je iznenadilo i to da prisustvo, uz selektora Ivkovića, i hodajućih legendi poput Bodiroge, spomenutog Danilovića, Tomaševića, Gurovića, Tarlaća, Ilića i Todorića, u svojstvu funkcionera ili košarkaškog saveza ili narečenih klubova, nije bila valjana ilustracija da nam je košarka u pravim rukama i ujedno garancija za svečano i nezaboravno, kakav bi finalni turnir za čuvenu ‚‚Žućkovu levicu‚‚ morao biti.
Za razliku od fudbala recimo i u njemu prisutnih likova džibersko-kriminogene provenijencije, što bi trebalo da bude upozoravajući opis, ali i svojevrsno objašnjenje za katastrofalno stanje u tom sportu.
Razlike, avaj, nema! Košarka se čvrsto zagrlila sa fudbalom. Ponovljeni deo utakmice odigran bez prisustva publike, poništenje je esencije sporta. Ključnog razloga, zapravo, za postojanje ovog spektakularnog fenomena savremene civilizacije.
Tu ogromnu sportsku sramotu direktno je prenosila je RTS, vrhunski profesionalno, kako nas je, uostalom, ova medijske kuće, u mnogobrojnim sličnim prilikama, već navikla. Komentator Slobodan Šarenac, ne pokleknuvši pred cunamijem divljaštva, smogao je hrabrosti (!) da delikatno i sa merom okarakteriše ono što se u Kragujevcu dešavalo, a da sve, ipak, nazove pravim imenom. Uključujući i podsećanje na ponašanja koja su prethodila utakmici. U jednom trenutku komentator se zabrinuo da bi te sramotne slike mogle otići u svet i biti optužujući dokument za stanje u ovom, nekada trofejnom i ponosnom, srpskom sportu.
Verovatno su i otišle. Makar su za emitovanje na belosvetskim televizijama imale žestoku konkurenciju u incidentima u finalu grčkog kupa, u kojem su navijači Olimpijakosa i Panatinaikosa priredili sličnu bruku, ali i u gestu hrvatskog reprezentativca Tomasa, koji je nakon finalne utakmice između Cedevite i Cibone, takođe u kupu, u nekontrolisanom besu, nokautirao gledaoca, koji ga je tokom čitave utakmice vređao.
Srbija, Grčka, Hrvatska. Mnogo smo, vala, isti…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
