U neočekivanoj postolimpijskoj medijskoj euforiji po onoj ustaljenoj, nama tako bliskoj, maršruti – od sjaja do očaja i nazad (smer se menja od slučaja do slučaja) pomislio sam da bi i naši fudbaleri sa Sinišom Mihajlovićom na čelu mogli, bar malkice, da se ogreju na tom plamenu svenarodne strasti.
Razloga, i to ubedljivih, pomislih takođe, ima: predivno avgustovsko veče, novi selektor prepun neviđenog entuzijazma, podmlađeni tim koji obećava, svi prvi put pred Beograđanima, u vrlo važnoj pripremnoj utakmici, samo mesec dana uoči početka izuzetno uzbudljivih kvalifikacija za sledeći Mondijal, za dva leta u Brazilu, Irska, uvek inspirativni protivnik, učesnik nedavnog Evropskog prvenstva…
Oćeš! Zjapeći prazna Marakana, jedva tri-četiri hiljade duša, većina od njih na specijalnom zadatku, o čemu ću nešto docnije.
Zašto tako? U vreme mog odrastanja, sredinom prošlog veka, na pitanja sa očekivano komplikovanim odgovorom – tipa zašto je ovo ovako, a onaj onakav – sledila bi besmislena, ali funkcionalna kazalica: zbog sira i vojne muzike!
Vojne muzike je bilo te letnje večeri, sira nije, sve ostalo će ostati večna tajna. Uključujući i ponašanje likova na severnoj tribini (delije najzagrženije) koji su od prvog do poslednjeg minuta svaki potez našeg golmana Stojkovića, uključujući i onaj kada je brisao lice peškirom, ispratili nerazumnom količinom mržnje. (Stari računi koji, očito, nikada neće biti raščišćeni niti oprošteni, zbog golmanove odluke da Zvezdin dres zameni Partizanovim…)
Zblanuta lica irskih fudbalera kojima, videlo se sa Marsa, baš ništa nije bilo jasno, podsetilo me na gostovanje reprezentacije Holandije na zagrebačkom Maksimiru pre dvadeset i dve godine uoči odlaska fudbalera Jugoslavije na Svetsko prvenstvo u Italiju. Sećamo se te godine, još više onoga što će joj slediti. Intoniranje himne „Hej Sloveni“, pa, ali doslovce, svaki kontakt naših (?!) igrača sa loptom bio je propraćen dotad neviđenom količinom otvorene mržnje i prezira. Salve zvižduka i najodvratnijih uvreda upućenih jugoslovenskim reprezentativcima – među kojima je bilo pored Srba, kao uvek do tada i Hrvata, Bosanaca, Slovenaca, Makedonaca… – jesu dopunjene kanonadama kamenica i već tamo prisutnog građevinskog materijala raznih dimenzija. Gulitu, Van Bastenu, Rajkardu, braći Kuman… i ostalim Holandezima ni te noći, a verovatno, ni danas ništa nije (bilo) jasno.
Ovom pričom stižemo do naših dana i nama najboljih ne samo fudbalskih neprijatelja. Naime, i Hrvati su sa nama u toj stravično jakoj i neizvesnoj kvalifikacionoj grupi za odlazak u Brazil. I oni imaju novog selektora (Igor Štimac, najbolji privatni, ne samo sportski neprijatelj Siniše Mihajlovića) odigrali su prijateljsku, takođe važnu pripremnu utakmicu sa reprezentacijom Švajcarske na splitskom Poljudu.
Deset hiljada gledalaca, vatromet zbog stogodišnjice tamošnjeg saveza i salve zvižduka i uvreda upućenih čelnicima istog, zbog njihovog dugogodišnjeg lošeg odnosa prema Splitu, potom, novom selektoru i, na kraju, igračima, pošto su izgubili utakmicu.( 4:2)
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
