Moja tužna putinijada

Svetu, tim povodom, pretvorenom u ogroman znak pitanja i još veću količinu čuđenja i skepse, iz Moskve je poslata poruka kako nova Rusija može sve. Ukuljučujući i to da organizuje vrhunski zimski (takmičarski) ugođaj tamo gde će gosti, u slobodno vreme u sred februara, moći da se lagodno gušterišu na prijatnoj temperaturi,u odeći sa kratkim rukavima i šorcevima, a ko baš bude hteo, moći će i da se bućne i zapliva u hladnjikavom Crnom moru.

Šta ako će tajpolitičko-sportsko-propagandni projekat koštati 50 milijardi evra?Sve za“Putinijadu“! I, bi tako, u punom sjaju.

Mi televizijski gledaoci širom Kugle smo videli od svečanog otvaranja do zatvaranja Igara – u zavisnosti od uređivačkih koncepcija – vrlo široku ponudu direktnih prenosa ili snimaka takmičenja a programima mnogobrojnih emitera. Uključujući i RTS.

Izbor naše nacionalne kuće je bio korektan. Ali! Tamo stolujući su odlučili da se prenosi komentarišu iz takozvanih „of tjub“ studija u Beogradu. To vam je, što bi kazao legendarni Lala, (doduše, glede upotrebe kondoma) kao – pranje nogu u čarapama. Neki sportovi jednostavno nisu za komentarisanje van mesta događanja. Hokej na ledu, recimo. Skijanje posebno. Pa, i skokovi… Novinari koji ih tako prate u studiju imaju identičan utisak kao i ostali gledaoci, ispred svojih televizora. Oni, dakle, nisu reporteri. Tek komentatori nisu. Moždasu nekakvi TV vodiči? To bi morali da shvate rukovodioci u RTS. Kriza je, razumem, nema para, ali (iz)vanredni događaji ištu vanredne napore u pronalaženju vanrednih novaca!

Dobro. Svako je, prema sopstvenim merilima, formirao listu olimpijskih utisaka. Pozitivnih i negativnih. Za mene je najveće razočaranje iznenađujući debakl ruske hokejaške selekcije. Zavoleo sam ih još u davno vreme kada su na crvenim dresovima imali tri ćirilična „S“ i jedno „R“, a zahvaljujući njima, hokej je postao igra mog života. Topio sam se od uživanja kada su Ragulin, Mihajlov, Petrov, Harlamov, Firsov, Maljcev… u velemajstorskim izdanjima pobeđivali sjajne skandinavske ekipe, ili uvek neugodne Čehoslovake. Vrhunac „plezira“ mi beše u njihovim tekmama sa nadobudnim i prepotentnim profesionalcima iz Kanade i Amerike, čiji se čuveni „forčeking“ razbijao poput kristalne šaše od uigranosti, vrhunske tehnike i naglašene duhovitosti „zbornaje komande“. Hm… nekad beše.

Mnogi poznavaoci ruskih prilika tvrde da je jedan od ključnih Putinovih motiva u kandidovanju za organizovanje Igara bio i u tvrdom verovanju da će Rusija, prvi put od raspada one moćne države i još moćnije hokejaške reprezentacije, konačno osvojiti olimpijsku zlatnu medalju i tako vratiti svetski primat u tom – za mnoge sudržavljane mu, a njemu posebno – najvažnijem i najdražem sportu.

I, odista, sastavljena je ekipa svih ekipa. Zvezdurina do zvezdurine! Gotovo svi ruski reprezentativci su sa višegodišnjim iskustvom i zapaženim ulogama u NHL, sa milionskim dolarskim ugovorima (sa osam cifara na njima) i mesečnim platama koje su veće od onih koji su pomenuti majstori iz moje mladosti zaradili za života u svojim fantastičnim karijerama…

Traaaas! Razbila se ovoga puta ruska kristalna čaša od sopstvenog nejedinstva, sujete, neuigranosti… Bili su bledi u grupnoj fazi, potpuno su izneverili u četvrtfinalu u porazu protiv Finaca i ostavili svoju naciju, Putina i mene da tugujemo.

Moji istinski heroji su zato braća Slovenci. Osam medalja, od toga dve zlatne u skijanju fenomenalne Tine Maze.

Plus – da ostanem bratski iliti regionalno nastrojen – Hrvat Ivica Kostelić. Svojom srebrnom medaljom, četvrtom inače, pri kraju sjajne karijere, sa onih šest sestre mu Janice, može da otvori porodični olimpijski muzej. Alal vera!