Muška ženskad

Ovako, ćorak. Žešći! Ne samo zato što su ispali već nakon prve faze grupnog takmičenja, već stoga što su, kukavički, mlitavo i kilavo se batrgajući po parketu, praktički, bez borbe, prepustili rivalima mesta na pobedničkom postolju.

Počelo je solidno, srećnom pobedom protiv Poljaka, zahvaljujući – pa, mogao bih kazati, isključivo – čudesnim odbranama golmana Stanića. Onda se dogodio raspad sistema u svakom smislu u porazu sa Rusima, ali i iskreno verovanje da je reč samo o lošem danu, uz ogromno nadanje, da pravi okršaji i dobre igre u njima tek slede.

Konačno, stigla je utakmica sa Francuskom, objektivno veoma jakom ekipom, svojevrsnim nacionalno-rasnim „mešanom mesu“, selekcijom koja više od jedne decenije nemilosrdno teroriše protivnike na svim relevantnim rukometnim turnirima. Namestilo se, zahvaljujući čudnim raspletom utakmice između Rusije i Poljske i rezultata koji je Srbiji najmanje moguće odgovarao, da ipak pobedom ili makar nerešenim rezultatom sa Francuzima, naši prenese kamaru bodova, koja bi im, uz bar još jednu pobedu u narednoj fazi takmičenja, gotovo izvesno obezbedila borbu za medalje.

Bila je to „va bank“ prilika. I, poraz. Kakav! Odavno nisam video grupu tako nemotivisanih vrhunskih sportista, bezvoljnih da bilo šta učine i da tako prekinu ili makar osujete neumitnost na svom putu ka debaklu, da pokažu pritom, minimum takmičarskog duha i osećanja za pripadnost ekipi. Posebna priča je selektor Vladan Matić. U redu, odskora je, jedva nekoliko meseci na toj funkciji, imao samo desetak dana za pripreme i tek nekoliko utakmica za uigravanje… Ali! Šta god da se dešavalo na parketu, bili naši u vodstvu pet razlike, ili sa toliko golova bili u zaostatku za protivnikom, taj čovek nije promenio bastrekitonovski izraz lica. U tajm-autima ili govori polako, jedva čujnim glasom dok mu se ekipa – hajde da se opet poslužim ilustracijom iz perioda nemog filma – ponašala kao famozni Kistonovi policajci: u pravom trenutku su bili na pogrešnom mestu, ili su činili pogrešne stvari. Neverovatno često.

Usput je Matić neobjašnjivo dugo držao u igri stare, iskusne igrače, čak i kada im ama baš ništa nije polazilo za rukom (Vujina, prvenstveno), a davao je tek na kašičicu priliku mlađim igračima (Zelenoviću i Rniću naročito) izvesno svetloj budućnosti naše nacionalne selekcije. Neka ovo bude neobjektivno i pristrasno mišljenje autsajdera hroničara, uostalom, trener ima ekskluzivno pravo na poteze koje će vući pre i za vreme utakmice. Međutim, kada selektor u, pokazaće se, kobno ključnoj utakmici protiv Rusije, nekoliko minuta pre kraja, dok se rezultat još lomio, zbog (svoje) nepravilne izmene igrača osudi(!) ekipu na dva puta po dva minuta igranja sa rukometašem manje, e to, uz svu dobronamernost, valja deponovati u almanah najvećih trenerskih gafova svih vremena.

Televizijski gledaoci u Srbiji su ove utakmice mogli da prate posredstvom RTS i uz komentare Nedeljka Kovinjala i Predraga Strajnića. Iz beogradskog studija, nažalost.

Iako obojica jesu naglašeno pristojne osobe, solidnog televizijskog i sportskog znanja i poprilično dugih karijera, ni jednog trenutka, sem u nekolikim situacijama potpuno blagim polurečenicama nisu, onako komentatorski, kako to red i praksa nalažu, na pasja kola isprozivali sve zaslužene za ovaj debakl. Igrače i selektora. Može i obrnuto.

A mogli su, onako usput, i svoje rukovodioce koji nisu našli načina da reporterima koji prate evropske vicešampione u pokušaju odbrane tog zvanja, obezbede neophodne uslove za rad. Naša reprezentacija je bila jedina ozbiljna (?) ekipa koja nije imala odgovarajući tretman od svoje televizije. Uostalom, ništa u životu nije tek tako…