Najdraži neprijatelji

Pored raznih – već postojećih – uglova filmskog osvetljavanja i različitih autorskih pristupa pritom, slutim da će ova verzija – uz izvanrednu igranu viziru i realizaciju Olivera Stouna („Nikson“) – biti neizostavna u tumačenju i komentarisanju života, ali i političkog učinka Ričarda Niksona, jedinog u dugom nizu američkih predsednika, koji je na polovini svog drugog mandata (1974.), podneo ostavku i tako (ne)slavno, na jedinstven način izvesno, ušao u istoriju američke, ali i globalno, u povest vladanja najmoćnijih ljudi. U svom vremenu, Nikson je – uz tadašnjeg sovjetskog predsednika Brežnjeva – to, nesumnjivo, bio.

Kunhartova drugost u pristupu temi se ogleda prvenstveno u njegovom nepatvorenom dokumentarističkom osvetljavanju ključnih tačaka u Niksonovom privatnom i javnom životu, kroz autentična filmska i tonska tumačenja samog aktera. Naime, Nikson je, pored toga što je bio u žarištu američkog i svetskog medijskog zanimanja – od 1971. do 1973. – samoinicijativno, gotovo u potpunoj tajnosti, snimao sve svoje razgovore – uključujući i one sa članovima porodice – na magnetofone, smeštene na četiri mesta u Beloj kući i u rezidenciji u Kepm Dejvidu.

Trake sa čak 7300 sati raznoraznih razgovora, čuvao je do svoje smrti (1994.) ne dozvoljavajući da one budu, ni u celini, ili makar u nekom detalju, publikovane. Sem traka sa 64 sati razgovora u vezi sa aferom „Votegejt“, koje je morao, po nalogu američkog Vrhovnog suda da preda i koje su, zapravo, uslovile njegovu ostavku i odlazak sa političke scene.

Posebno je uzbudljivo čuti Niksonova razmišljanja i pojedine verbalne kvalifikacije, ni malo politički korektne, zapravo elementarno neprihvatljive o, recimo, svojim političkim rivalima (braći Kenedi, naročito), ženama (seksistički, na ivici mizoginije), Jevrejima (potpuno antisemitski), obojenima (bezmalo rasistički) medijima i novinarima (otvoreno neprijateljska), a sa duge strane, R. N. je među svim tim ljudima oba pola, upravo tih nacija, rasa i profesija, imao sebi vrla draga bića, prijatelje i najbliže i najodanije saradnike.

On je, jednostavno, imao – iz različitih motiva i pobuda sastavljenu – listu „najdražih neprijatelja“, čuvajući se, po svaku cenu, da to neprijateljstvo nikada, sa njegove strane bar, ne pređe u mržnju. Osećaj i vera da je kroz ceo život bio izložen, po njemu, bezrazložnoj mržnji drugih, bila mu je neizlečiva opsesija od koje je čak stvorio sopstvenu odbrambenu doktrinu: Mržnja drugih ti ne može ništa, dok mržnjom ne uzvratiš. Ako to učiniš, uništićeš sam sebe!

Pogledajte ovaj film. Oni koji ne vole politiku i političare, kroz metode Niksonovog vladanja pojačaće negativne emocije, oni koji, dočim, i jedno i druge cene, spoznaće ekskluzivnu novost, oni – u tom smislu – emocionalno „raskrečeni“, uživaće u vanrednom dokumentarističkom štivu.