Đoković je nanovo najbolji teniser na planeti, Ivanovićeva je godinu završila kao peta, sa najvećim brojem pobeda na Turu, Lekićeva je najbolja svetska rukometašica; košarkaši su druga najbolja nacija, vaterpolisti i dalje trijumfima terorišu rivale, sestre Moldovan predvode sjajne kajakaše u žetvi medalja; Španovićeva i Jelača, lepotom, šarmom i svetski relevantnim rezultatima Srbiju pozicioniraju na atletskoj mapi sveta, strelkinje i strelci su po ko zna koji put na planetarnom vrhu, rvač Štefanek je najbolji na Kugli…
Da, da, sportisti su opet – uz fenomenalne klince, trijumfatore na belosvetskim smotrama znanja i talenta – bili ono najbolje od Srbije, dokazano i potvrđeno po raznim meridijanima.
Avaj, nedovoljno za svenarodnu euforiju i ponos. Oduvek su se u nas cenili, mazili i pazili najgori đaci, večno posađeni u magareće klupe. Navek neka empatija za njih, opravdanje, pokrivanje za bezobrazluke, bahatost, neznanje… Nekada lafovi i badže, danas super likovi i face! Buduća naša elita. Slika i prilika ove aktuelne.
Fudbal! Večni ponavljači. Najgori đaci. Obožavani od svetine, slavljeni od bolećivih i neobjektivnih navijača, medijski ušuškani, ma kakav povod za to davali.
Teški luzeri. Ovih dana će se na FIFA lestvici uspešnosti nacionalnih selekcija naći negde oko pedesetog mesta. Sramota!
Setite se kako se ovde horski pljuju teniseri, teniserke naročito, ako izgube nekoliko mečeva u seriji. A oni su i dalje u svetskom vrhu. O šta je sve pisano o rukometašima, odbojkašima ili onomad košarkašima kada su bili „samo“ sedmi ili deveti na svetu ili kontinentu.
Takozvani fudbal! Ništa i niko u tom sportu ne valja. Ni reprezentacija, ni klubovi, ni oni što rukovode nacionalnim savezom. Očaj na terenu, bruka na tribinama.
A nacija godinama, decenijama uzaludno čeka – uz raritetne, tek nagoveštaje, lepog i uspešnog – da se ružno pače ipak preobrati u prelepog labuda.
Neće! Ovde se taj proces razvija u suprotnom smeru. Bajkovita poenta biva drastično izmenjena: raskošni talenat i lepota mladunčadi biva srozana u beskorisnu rugobu odraslosti. Sve ono što dobro dečurlija i mladost pokazuju i prikazuju, izgubi se kada obuku opremu starijih i uđu u njihove svlačionice.
Sutra, valjda, dobijamo novog selektora. Devetog u poslednjih osam godina! Biće to Radovan Ćurčić, odlični vođa našeg mladog tima, onog što će na proleće, u svojoj kategoriji, na evropsko prvenstvo. Da je pameti i strategije u Savezu, taj mladi tim, pojačan sa dva, tri, najviše četiri, starija reprezentativca bi trebalo da kao A-tim odigra sve preostale utakmice u kvalifikacionoj grupi za (ne)odlazak na seniorski evropski šampionat, pa šta urade, uradili su. Gore i bednije ne može.
Onda tako i takvi, spremni i uigrani, mudro vođeni, neka ih u u Češkoj u borbi za evropski vrh i, možda, plasman na Olimpijadi u Brazilu.
Šansa za novi početak. Prilika da ponavljači i najgori đaci budu konačno najureni, a odličnici pokažu šta znaju. Previše, eto, očekujem od ovdašnjeg fudbala i ovih koji ga vode. Ali…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
