Rekao bih da je pre reč o pukoj slučajnosti negoli o uspešnoj realizaciji nečije zamisli, ali kako god tu pojavu tumačili, uočavam – u poslednje vreme intenzivno čak – sve više domaćih sportskih žurnalista koji vrlo uspešno – kada im se ukaže prilika u profesionalnom angažmanu – hvataju kopču sa vremenom i prostorom. I, naročito, identifikuju one vrlo izražene, a (novo)nastale granice među istima: ono što je bilo i što danas jeste!
Nisam želeo da budem zlurad sproću kolega. Naprotiv! Hoću da kažem da ih sve više – baš iz tog sportskog opredeljenja – počinje da uvažava granitnu stamenost nekih činjenica. Uskoro će već četvrt stoleća kako ona velika, zajednička južnoslovenska država, više ne postoji i sedma godina je kako je Srbija samostalna u svakom smislu.
Pa, i u sportu. Eto poente teksta: dosta više kukumavčenja kako je Jugoslavija (nekada) bila mala-velika sportska nacija, te prestanimo konačno da se, tim povodom, kitimo tuđim perjem pripisujući samo sebi – nemoralno i nesportski (!) – uspehe pojedinaca i ekipa, onih veličina, koji su ponosno nosili grb sa bakljama na grudima, umotavale se u trobojku sa zvezdom i iz sveg glasa pevali – bez da ih bilo ko na to terao, ili im bilo šta, u tom smislu, uslovljavao – himnu ‘’Hej, Sloveni’’.
Podsećam, evo cela godina će tome, kako je uoči i za vreme londonske Olimpijade priželjkivana ‘’stota srpska medalja’’. Znači, naše su i one koje je osvojila Đurđica Bjedov, Cerar, Parlov, Ljubek, Mateja Svet, Franko… ili skijaški skakači sa Ulagom na čelu, makar toga sporta nikada u Srbijici bilo nije. Znam za međunarodnu praksu u takvim slučajevima, za takozvanu sukcesiju… Džaba. Sport je to!
Razumem, donekle, kada je u tu euforiju upao građanin Nikolić Tomislav, uposlen na mestu predsednika Republike (ne zna čovek, (u)kazali mu šta treba da izjavi, i eto…) ali da je u jurnjavi za tom stotom, a „našom“ medaljom, učestvovao i jedan Vlade Divac, sportista nad sportistima, plus prvi čovek našeg olimpizma, ni donekle, ni odnekle ne razumem. OK. Valjda se i to jednom završilo?
Dakle, novinari. Poslednji, a vrlo nenadani uspesi naših atletičara, što će reći bronzane medalje na svetskom prvenstvu za Španovićevu i Bekrića i titule ili odličja srpske sportske mladosti (fudbaleri, košarkaši i košarkašice, vaterpolisti…) na planetarnim i kontinentalnim odmeravanjima sa vršnjacima u domaćim medijima su, uz nužnu dozu ponosa, ponekad i euforije, smeštani konačno u (davno) očekivani okvir. I nacionalni i hronološki.
Da, to su uspesi srpskih sportista, svaka čest i čest, ali, što takođe raduje, isti su, u tim naknadnim analizama i komentarima, posmatrani iz nepristrasnog, zapravo, realnog ugla koji neumoljivo ukazuje na nepregledni niz propusta i nebrige društva i države o našim šampionima. E, to se mora menjati. Brzo, detaljno, posvećeno, mudro, sistemski… Tada Srbija, odista, može postati „zemlja šampiona“. Ne samo sportskih. I nikada nije naodmet zaboraviti tvrdoglavu činjenicu, možda i kolektivnu mantru: ovo je mala, siromašna zemlja i vrlo nesavršena država. Sve je samo i isključivo u našim rukama!
Jugoslavija – ma koja bila – sa tim, sem (ne)prijatnih, ali mnogima, i nostalgičnih sećanja, (više) blage veze nema…Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
