Nevinost

Neki moji ispisnici verovatno se sećaju Dudeka i Regice, glavnih likova, stanovnika podravskog sela Gruntovec.

Oni žive svoje male, siromašne, poštene živote, krpe nekako kraj sa krajem, a okruženi su neshvatanjem, pakošću, ponekad, i vrlo surovim potezima svojih sus(j)eda. Serija je napisana i odglumnjena na autentičnom, vrlo tvrdom podravskom dijalektu, koji mnogi ondašnji gledaoci širom Jugoslavije nisu baš razumeli, ali osnovni smisao i poruku, izvesno jesu.

Kako to, ponekad, zna da bude (recimo, najcitiranija replika iz čuvene „Kazablanke“ – „Sviraj to opet, Sem“, nikada nije u filmu izgovorena) i iz „Gruntovčana“ se najčešće (zlo)upotrebljavala rečenica koja, verovatno, nikada nije ni izrečena.

Mislim, naravski, na onu kada, kao, raspojasano društvo u birtiji – gde su sve seoske psine obavezno bile plasirane – pita predobrog Dudeka, da li je Regica bila nevina kada mu je došla u kuću. A on, kao, odgovara: „Neki velijo da je, a neki ampak da ne.“

Setio sam se ovih dana tog odgovora i, svesno, nategnuto metaforično, primenio ga na postizborno – pre svega medijsko – stanje i ponašanje u ovdašnjoj opoziciji. I „opoziciji“.

Je li ista (bila i) ostala nevina? Mislim i na one uhvaćene sa spuštenim gaćama, na one koji su se njuškali sa potencijalnim partnerima, ali i na one, zakopčane do grla, koji su samo mahali repićima, sve se trudeći da, posle svega, ostanu nevini. Jesu li? Je li vredelo? Je li se isplatilo?

I jednima i drugima i trećima i sedmima… budući da su posle katastrofalnih rezultata svi ostali van skupštinskih dveri.

Kakva su, recimo, razmišljanja tim povodom, one dvojice veselnika, u predizbornom filmiću žestoko ispolivanih i orkanski razduvanih (kažu insajderi vrlo besplatno) od šmrkova i ventilatora iz ružičastog šimanovačkog studija? Ili, šta ovih dana, u tom smislu, čini heroina sa hoklice – takođe iz predizbornog spota – neposredno snimljena pred „streljanje“, hrabra poput ćerke mame Huanite?

Novaka Đokovića, oporavljenog od korone, još nema na teniskim terenima, ali jedan je „opozicionar“, sve tražeći „izlaz iz pakla“, smečovao po faci nepodobnog advokata, dokazujući svojevrsnu potentnost, kao i to da mu zlokobni virus – poput našem najboljem teniseru – ne može ništa.

Vođa sveže preimenovanih suverenista vodi administrativnu bitku sa državnom ekipom koja je proglasila izbore regularnim, a sve primedbe podvukla pod „puj pike“ crtu. Ne odustaje od bunta, uz mirnu okupaciju svenarodnog doma ne bi li fanfarni ulazak novim-starim poslanicima učinio što mukotrpnijim.

A slobodni građani? Koji građani? Koji slobodni?

Monarhisti? Nevini? Hm… Baš kao u Dudekovoj kući: neki kažu da jesu, a neki, pak, da nisu.

Najpoštenija mi je, nekako, odluka onog „starog“ političara koji je pokušavao da postane „novi“: trudio se, išao po komšiluku, tražio partnere… i ništa. Posle poraza, hrabro je, a samovoljno, „podvezao jajca“ i napustio vođenje stranke.

Da li je, onda, opozicija svih boja i namaza, (ostala) nevina? Ili je nevinost izgubila. Ili, po tom pitanju, stoji – kako bi se kazalo u Preku – ‘nako.

Nemam pojma. Ali znam ko, izvesno, zna. Aleksandar Vučić, dabome.

PS Ne, nisam zaboravio na bojkotašku opoziciju. Oni su, međutim, potpuno van teme, budući da su u teškom „celibatu“.