Nikson, Tramp i…

Mudrac do mudraca.

Nema teme, događaja, lika i dela mu, ovde ili u vasioni, koje će izmaći pažnji budnog oka i britkog jezika i pisma javnih sma(t)rača ovdašnjih, zvečećih prezimena, ali i „vonabi“ analitičara, ljutih anonimusa.

Za prve su rezervisane stolice u televizijskim ili „televizijskim“ studijima, prostori u novinama ili „novinama“ za njihove „autorske tekstove“, a nepomenici se sadistički bacaju na društvene mreže i u komentatorske oaze po mnogobrojnim sajtovima, najrazličitijih predznaka.

Svi su dobrodošli, samo neka klikće…

Princip je, zapravo, „dodžerski“: poput avlijanera što, noćom pušteni sa lanca, šmugnu da po sokacima zapišaju svako mesto njuškanja bitno, tako i komentatori kako god bilo i gde god se zgodan prostor našao isti sa ponosom obeležavaju.

Da se zna!

Evo, cela će sedmica već kako su u fokusu stručnjaka opšteg usmerenja događanja u vezi sa selidbom najvažnijeg stanara u vašingtonskoj zgradi bele boje, u aveniji Pensilvanija (ništa nikad nije tek tako!) sa brojem 1600.

Uoči američkog biranja 46. im predsednika bilo je predviđanja i uvodnih analiza svega što će se dogoditi, a naročito – e, tu je srpski analitičarski korpus u svetskim okvirima nenadjebiv – onoga što biti neće. Dobro.

Hajde ondak da se i ja viziram i zapišem pripadajući mi prostor, oslanjajući se pritom, vrlo snažno, na alanfordovsku školu filozofskog promišljanja, obogaćenu genetskim naslagama sremačkog narodnog palamuđenja.

Dakle, ne bi nikada Bajden Džozef pobedio da Tramp Donald nije izgubio!

Zar nije genijalno? (Iako, pri trećem čitanju, može da zaiskri nešto što nije potpuno idiotski?)

Zajebanciju na stranu, ipak jedan, zapravo, dva podatka: u istoriji američkih administracija, nije bilo osobe koja se toliko svađala sa novinarima kao – po svemu sudeći – odlazeći predsednik Tramp.

Nikad.

Niko.

Sem, dabome, Ričarda Niksona, neprikosnovenog šampiona u toj raboti, koji se, upravo stoga, ne računa.

Njegov ključni princip je bio „novinari su neprijatelji!“ Jednom zgodom, ogorčen na pisanje Vašington posta, naredio je saradniku Zigleru: „Nijedan novinar Posta ne može u Belu kuću. Ponoviću, nijedan. Ni fotoreporter.“

Za Voltera Kronkajta i Dena Radera, američke televizijske hodajuće institucije, imao je kratku ocenu: „loši!“.

Sve je teklo glatko, po savršenom obrascu, dok baš Postove junoše Vudvord i Bernstin nisu pokrenuli lavinu zvanu „Votergejt“.

Rasplet znamo.

Tramp.

Ceo njegov kontroverzni život je, uz ostalo, bio u znaku neskrivenog ispoljavanja netrpeljivosti prema medijima.

Sve je dodatno, gotovo do pucanja, eskaliralo kada se uselio u Belu kuću.

Pretio je izveštačima, urlao na njih, vređao ih, ispoljavao prostakluk, ali, pritom, i otvorenu mizoginiju, rasizam čak… oduzimao je novinarima akreditaciju, sprdao se sa fizičkim nedostacima…

Vrhunac je bio u noći prebrojavanja rezultata, u trenutku kada je Tramp optužio demokrate za krađu i prevaru, kada je čak sedam televizija uključujući i tri najveće mreže (CBS, ABC i NBC) prekinulo direktan prenos njegovog obraćanja.

I šampion Nikson i „šegrt“ Tramp su dobili mnoge bitke protiv novinara.

Onda su, u odsudnom momentu za njihove karijer, izgubili rat.

Čujem li ja to neku paralelu? Asocijaciju, možda? OK. Hvala na razumevanju…