Novak i Nebojša

Dobro, objektivnih razloga za loše njegove rezultate na turnirima u Torontu i Sinsinatiju, odista, ima. Nakon blistavih igara u Londonu i onako suverenog osvajanje Turnira svih turnira, sledilo je veliko opuštanje sa drugarima i niz takozvanih momačkih večeri, ma šta isti značio. Potom svadba i sve ono što takav događaj sobom nosi, dodatno su iscrpeli njegov duh i telo. Tenis je, normalno, bio u dvadeset drugom planu. Pre i posle svega, supruga Jelena mu je u poodmakloj trudnoći, što takođe, opet potpuno očekivano, remeti Novakovu fizičku i psihičku fokusiranost na igru. Jednostavno, njegovo telo je formalno bilo na terenu, a misli su mu bludele hiljadama milja daleko. A teren i protivnici – u svetu surovog profesionalizma – o takvim opravdanjima, niti razmišljaju, niti ih prihvataju. Ni inače, a pogotovo kada je reč o prvom igraču na Kugli. Tek tada, ama baš svako, želi da prvaku uzme skalp. Ti i takvi trijumfi, uz sve ostalo radosti, podrazumevaju korak ka legendi. Šampionska zlatna prašina tada pada i na one, izvesno, slabije. Ali, na one koji su, u trenucima božanskog nadahnuća, porazili najbolje, na one koji su savladali nepobedive…

Novak je na ta dva poslednja turnira, tek podsećao na sebe. Ali, vrlo blago, na mahove. Kroz nekakvu izmaglicu. Kao da je na terenu, čak i onda kada je – krajnje neubedljivo, pa i nezasluženo – pobeđivao, bio mladić koji veoma liči na najboljeg svetskog tenisera. Po izgledu, možda manirima, ali nikako ne i po tenisu koji je igrao.

Sve ono što Đoković pokazao, ili bolje rečeno, ono što nije pokazao, izvrsno je u svojim komentarima analizirao Nebojša Višković, na kablovskom Sport klubu. Ovaj naš – bezbroj puta dokazano – najbolji poznavalac tenisa među novinarima, u svom prepoznatljivom maniru – ne preterano euforičan u čestim Novakovim pobedama, niti suviše depresivan u retkim porazima – laserski je vivisecirao uzroke slabe igre najboljeg svetskog tenisera. Sve: Novakom govor tela, njegove usporene kretnje, neobično slabe i neprecizne udarce, odsustvo borbenosti, totalnu nezainteresovanost na licu… Bili su to „časovi anatomije“ lošeg tenisa.

Nadam se da su ljudi neposredno oko šampiona, ali i oni koji ga beskrajno vole i poštuju – u koje i sebe, bez ostatka ubrajam – tako doživeli i shvatili Nebojšine poruke.

Uostalom, i u tim porazima – zarad surovih i ne odveć logičnih pravila asocijacije teniskih profesionalaca – Đoković je još više odmakao rivalima na rang-listi. Dovoljno vremena i prostora da se, pravim analizama poraza i budućim pojačanim angažmanima na ternu, Nole vrati vrhunskom tenisu. I sebi!

Možda već u Njujorku…