Novosadski grafiti

Već, naime, u januaru, Milorad Vučelić, svemoćni upravnik radnog logora, kolokvijalno poznatog i kao Radio televizija Srbije – uz stotine drugih kolega iz Radio-televizija Beograd, Novi Sad i Priština – poslao me je na takozvani „prinudni odmor“.

Koja besmislena konstrukcija: odmor, ali prinudni! Tamo su šutnuti uglavnom vrsni profesionalci, dugogodišnjim radom dokazani u televizijskom poslu, ali ideološki nepodobni, makar po sudu zanatskih nikogovića, agresivnih režimskih propagandista.

Postnovogodišnju vest saopštila mi je sekretarica Dokumentarnog programa Studija Novi Sad, u kojem sam se – nakon četvorogodišnjeg kadrovskog rolerkostera – zatekao.

Studio? Tako se po novom – potpuno idiotskom poimanju televizije – zvala moja matična kuća.

Nekada cenjena i prestižna Radio televizija Novi Sad, u kojoj sam proveo, uglavnom, predivne 22 godine.

Od pripravnika do glavnog urednika. A onda su je Miloševićevi banditi predvođeni najvećim folirantom i prevarantom u istoriji srpskog novinarstva, besprizorno oteli i organizovali po meri svog nepresušnog neznanja i nezabeleženog diletantizma.

Odmah sam mu – tom Vučeli – ne čekajući ni da lagano odbrojim do deset, nego sam ubrzano, negde već oko sedam, odgovorio.

Prvo, gotovo urlajući, primerenim rečima i primenjenim stilskim figurama. Spominjući (mu) pritom sve živo, detaljno po spisku, kako to čine ljudi povređeni nepravdom i tuđom bahatošću. (Bilo je tako efektno i efikasno, da su se zatresle plafonske lampe u redakciji.)

Potom, i u pismenoj formi, onako po pe esu, kako dolikuje.

Sve je, naravski, prošlo kroz ruke nedužne sekretarice redakcije, kojoj – videlo se po njenom zabezeknutom licu – ništa nije bilo jasno.

Moj pismeni sastav direktor RTS je, pretpostavljam, primio telefaksom. U roku od odmah, isti je stavio u administrativni pogon.

Ubrzo mi je sekretarica, ljubazno, tada već shvatajući „radnju fabule“, saopštila da mi je želja uslišena, i opet telefaksom, potvrđena.

Moj otkaz je bio prihvaćen!

I tako, očekajući na neku novu poslovnu ponudu – koja će stići tek u decembru – bio sam, odista, profesionalno raskrečen.

Preciznije kazano, mogao sam takav biti, da koju sedmicu docnije, nije stigao poziv od Grujice Spasovića, urednika „Nedeljne Borbe“.

Narednih devet meseci sam, sa velikim zadovoljstvom i neskriveno ponosan, doduše honorarno, pisao za te, po mnogima, najbolje novine, koje su izlazile na „našem“ jeziku, diljem Balkana.

Upotrebljavam baš tu geografsku odrednicu, budući da Jugoslavije – u onom „agregatnom stanju“ , koju sam smatrao svojom domovinom iliti otadžbinom, više nije bilo. Pa ni jezika koji smo decenijama zvali srpskohrvatski.

Isti se, naime, brzinom munje, umnožio: na srpski, hrvatski, bošnjački…Crnogorski jezik je još bio u fazi čekanja.

Da završim sa „nešto između“ tezom. Taj novi posao koji će stići tek u decembru, bila je ponuda da budem šef Dopisništva Radija Slobodna Evropa za Vojvodinu.

Do tada, Gruja i nedeljno izdanje „Borbe“. Kada smo se, onako ovlaš, u prvom kontaktu, dogovarali oko forme i sadržaja tekstova, insistirao je da kolumne budu društveno angažovane.

Podrazumevalo se. Kako drugačije odgovorno pisati u zemlji koja, formalno makar, „ne učestvuje“ u krvavim ratovima u neposrednom joj sus(j)edstvu, ali je okovana međunarodnim sankcijama.

Poput savremenih parija prognana je i šćućurena u svetskom budžaku, sa galopirajućom inflacijom i sa katastrofalnim životnim standardom u slobodnom strmopizdu…

Ali, nastavio je Spasović, ti moji budući tektstovi, trebalo je da se ipak razlikuju od mnogobrojnih političkih kolumni, svakodnevno prisutnih, na ostalim stranicama lista.

Da budu, kao, malo „lakši“, i sećam se, kazao je da insistiram na prepoznatljivom, onda vrlo popularnom, novosadskom štihu.

A bilo ga je premnogo. Od sporta do rokenrola.

Našao je i mesto budućoj kolumni: na poslednjoj stranici, na samom dnu, čime bi se, formalnmo bar, sa njom novine za to izdanje, zatvarale.

OK, razmisliću.

Usput, tih meseci sam primetio da su se po novosadskim fasadama – za razliku od mnogobrojnih, uglavnom, navijačkih žvrljotina – pojavile i prilično smislene poruke. Grafiti, najrazličitijih tema.

Recimo, antiratni: BOLJE BITI JEBAČ NEGO FAJTER, ili NOVOSADSKI KORPUSE STIDI SE.

Sa socijalnim prizvukom, poput MENJAM INDEKS ZA PASOŠ I VIZU, ili VELIKI PLAVI KRUG I U NJEMU JEZDA.

Ironičnih, kao NE VERUJ ŽENI KOJA LAŽE, ili GDE BI NAM BIO KRAJ DA NIIJE TAKO BLIZU.

Bilo je i ljubavnih: VOLIM TE ZAUVEK A NIKADA TVOJA, ili SVAKO IMA NEKOG KOGA NEMA.

Eto teme za kolumne: prepisivaću poruke ispisane na raznim mestima i nadogradiću ih svojim tumačenjem i, po mogućstvu, angažovanim komentarom. „Novosadski grafiti“!

Gruji se predlog dopao. Naslov kolumne, takođe. I, krenuli smo…

Tim povodom će doktor Ratko Božović – moj profesor sociologije kulture na Fakultetu političkih nauka – koji mesec docnije, napisati: „Izgleda da se ispisivanjem grafita oslobađa nepodnošljiva snaga afekta.

Teško je reći da li autori ove „zidne literature“ pišu zato što hoće da pišu, ili što moraju da se oslobode psihološkog afekta koji ih pritiska.

Grafit se, otuda, često može shvatiti više kao impulsivan gest, nego do kraja oblikovan stav. Svaka impulsivna reakcija ima svoj psihološki temelj, koji je, barem, u grafitima, konflikt ili frustracija.

Na zidovima, u liftovima, autobusima mogu se pročitati i prizemne, neduhovite i militantne grafo-manije.

One stvaraju surovu i sirovu sliku našeg novokomponovanog besčašća. Nažalost, ovi grafiti pokazuju da nisu udaljeni od naše ekstremne političke stvarnosti, koju, po svojoj bestijalnosti, teško može pratiti bilo koji grafit.“

Recepcije na prve tekstove su bile odlične. U redakciji, kako mi je Gruja rekao, ali i kod čitalaca, do čijih je stavova došao. Štaviše, na tada vrlo popularnoj stranici „Polemike“, objavljeni su nekoliki komentari čitalaca koji su se slagali sa mojim „dopisivanjem“ grafita i čak dodavali svoja razmišljanja, tim povodom.

Ali, pojavila su se i dva negativna komentara, potpisana sa vrlo znanim imenima.

Nikada neću saznati da li su „ti“ bili baš bili i oni potpisani, jer tada se sa redakcijama komuniciralo krajnje konvencionalno: pismo, dopisnica, eventualno razglednica. Svako je mogao da se potpiše kako je poželeo. Provere, uglavnom, nisu bile moguće.

Kako god, obojica „antiprotivnih“ kritičara su žestoko promašili temu, osvrćući se isključivo na estetsko-higijenski aspekt mojiih tekstova.

Kao, podržavam prljanje i uništavanje fasada naših gradova!

Ako. Sloboda mišljenja i izražavanja. Makar bila samo u „Nedeljnoj Borbi“.

Kada sam prestao da pišem zbog novog, već pomenutog posla, odlučio sam da deo tekstova ukoričim.

„Novosadske grafite“ je uz izvanredne fotografije Dragutina Savića, jednog od najboljih jugoslovenskih fotoreportera – kao neoborive dokaze autentičnosti – objavila štamparija „Grafika“, direktora Mihajla Svilara.

Zanimljivo, ali Svilar će tri godine docnije – nakon što su na lokalnim izborima Milošević i njegova partija žestoko poraženi – postati prvi „opozicioni“ gradonačelnik Novog Sada.

Predgovor za kjnigu – iz koga je jedan deo citiran – napisao je profesor Ratko Božović, čovek koji je još na studijama, potom i tokom mi karijere, svojim stavovima i upućenim mi predlozima i usmerenjima, bitno uticao na moje profesionalno sazrevanje. Stoga iz pijeteta prema Profi, a kao izraz mog neizmernog ponosa, i ovo njegovo: “ Pred nam je tekst originalnog i kritičkog usmerenja, nekonvencionalan i nepatetičan. Pored aktivnog kritičkog stava, pažnju čitalaca i kritike, sigurno će privući, žanrovska originalnost, koja obogaćuje našu siromašnu kritičko-publicističku misao, posebno njen stil.“

Dve godine docnije u moje poštansko sanduče je stigla kniga “ Rečnik grafita“. Niški sociolog Radomir Đorđević skupio je i ukoričio oko 400 pojmova i 200 imena i alfbetski ih poređao: najpoznatiji teoretičari „zidne umetnosti“, autori knjiga o grafitima (tada ih je u nas bilo četvoro), žargon grafitista, materijali koje koriste, tehnike, simboli…Fenomenalno.

E sad, pored posebnih kategorija kao nemački grafiti, pariski, beogradski, grafiti NJujorka…i kao posebna kategorija, bili su notirani i NOVOSADSKI GRAFITI!

Eto! U inat Vučeli i njegovim protuvama.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.