Teško mi je da se odlučim da li (mi) je više (o)tužna ili (mi) je više urnebesno smešna količina neznanja ponekih likova koji, vrlo intenzivno, cirkulišu u ovdašnjem javnom prostoru, po medijima naročito.
Ako se na tu stamenu činjenicu nakalemi joj jedna, a to je neizlečivo nepoznavanje jezika kojim se isti služe, onda gledanje, slušanje i čitanje misli tih „stručnjaka“ raznih profila – od politike do sporta – jeste atak na znanje onih koji su imali „stroge, a pravedne“ nastavnike srpskog jezika, po srednjim školama, decenijama unazad. (Stoga i pozivanje na „našeg“ Preradovića u naslovu.)
Nije pod obavezno ali uz dve narečene epidemije, koje snažno drmaju ovdašnje javne likove oba pola i roda, sve češće ide još jedna: nepodnošljiva količina bahatosti, arogancije, pa i nepatvorenog prostaštva.
Rupetine u poznavanju aksioma profesije kojima se bave, uz neizdrživu količinu nepismenosti, ti likovi u prečestoj javnoj komunikaciji – mucajući u televizijskim studijima ili se kezeći sa stranica novina – nadomešćuju ispraznim frazetinama, milijardu puta zlorabljenim floskulama, teškim promašajima u korišćenju stranih reči i pojmova, „kako-da-kažem“ argumentima, „mmmmmmovanjem“, „eeeeeeekanjem“, „ovaj, ovaaj, ovaaaj“ poštapalicama, ili više puta ponavljanjem istih reči.
Recimo, političar od imena i karijere u TV razgovoru traga za „najvažnijim prioritetom“ i očekuje da su društvu stvori atmosfera za „fer i poštene“ izbore.
Ozbiljan problem!
Prioritet, kako latinski koren te reči tvrdoglavo insistira, jeste prednost, preimućstvo i, što je vrlo važno, postoji samo jedan prioritet!
„Fer“ je engleska reč i znači, prvenstveno, pošteno. E, baš bi taj da menja nabolje društvo u kojem živimo, a engleski jezik mu je „kao maternji“.
Ili, kada javni radnici – pa da im otpišemo, „megatrendovanje“ kroz koje su prošli, te stoga, mnogo toga vrlo važnog, u životu nisu naučili ili, što je pogubnije, jesu naučili, avaj, loše i pogrešno – sričući petsto reči iz svog sićušnog, ubogog, punog grešaka i pogrešne upotrebe reči vokabulara, nadgrade bezobrazlukom i drskošću, sve postaje, odista, neizdrživo.
Tako, recimo, lik koji se već tri meseca lažno predstavlja (što je, koliko znam, krivično delo) da je Veliko Nešto (a zapravo je Veliko Ništa!) nemajući valjane argumente u odgovoru na neprijatno, ali vrlo uljudno postavljeno novinarsko pitanje, krene da vređa najbolji i najprofesionalniji deo novinarskog esnafa, drsko im imputirajući kako se oni, ti novinari – čuj idiotsko tumačenje – raduju kada ovoj zemlji ne ide sve najbolje ili, još gore, mrze je i trude se da svima nama ne bude dobro, ili bolje.
A onda, kao, poentira da je sve to upereno protiv idealnog lika i bezgrešnih dela (njegovog ili njihovog) Vođe. Naravski da taj veselnik nije jedini.
Štaviše, deo je šarolike vertikale prostaštva – od vrha do dna – aktuelnog režima. Šta (im) kazati, sem: „Iš…!“
Zaleteo sam se, ponelo me, i već potroših planirani broj „karaktera“, te ću u sledećem nastavku, ravnoteže radi, a da ne budu navedene samo provale ružnih reči i prostaštva ovih što su, kao gosti, svaki dan „na televizoru“, ili su u nekoj „novini“, nabrojati i nekolike karakteristične novinarske i „novinarske“ primere lošeg, prljavog i nepismenog. Čitamo se…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
