O jeziku, rode

Nakon primera lošeg i prljavog u jeziku ovdašnjih javnih radnika, ili njihove elementarne nepismenosti, štafetu preuzimaju novinari.

Preterano često, nažalost, čak i u retkim medijima koje gledam ili čitam, nalećem na neverovatne propuste novinara i voditelja, koji su, ili posledica nekontrolisanih imitacija loših i nepravilnih jezičkih i logičkih primera, ili su, što je možda i gore, uslovljene neznanjem i neobaveštenošću.

Uz, ponoviću, nedopustivo preteranu upotrebu poštapalica tipa „kako-da-kažem“, oni nas ubiše „eeekanjem“, „ovajisanjem“ i, u poslednje vreme, vrlo popularnim, ponavljanjem iste reči više puta.

Konkretno: u mojim omiljenim novinama (koje poneki žurnalisti, podražavajući masovno lošu upotrebu te reči, i obavezno je – kažnjivo nepravilno – govore i pišu u jednini!), kada im neki lik sa zvečećom imenom i debelom funkcijom nešto napiše (ako to, uopšte, on napiše?) biva posebno najavljivan i obeležen kao „autorski tekst“.

Šta je sa ostalim tekstovima?

Ko ih piše? „Neautori“? Ta „genijalna“ sintagma ne postoji, koliko znam, ni u američkom, ni u italijanskom, niti, recimo, u britanskom novinarstvu. U srpskom i na srpskom – da.

Ili, „ekskluzivni razgovor“. Ne postoji! Jer svaki je razgovor između dve osobe jedan jedini.

Nema dva identična razgovora.

Nešto ih izvesno razlikuje.

Ako, međutim, cenjeni sagovornik, koji odluči da za samo jedan medij, nešto novo ili drugačije kaže, to može da bude naslovljeno i najavljivano kao „ekskluzivno“. e!

Gotovo je za ponos kada se čitači vesti sa mukom izbore i pravilno akcentiraju strana imena i prezimena.

Mađara – naših sudržavljana i suseda Mađara – posebno: uganuše vilice, jadni, trudeći se da (ne)pravilno izgovore prezime, recimo, evropskog komesara Varheljija!

Ili, imena država ili gradova… Ali, avaj, i naše reči i pojmove, koje su u svakodnevnoj upotrebi, unakaze pogrešnim akcentom.

Na primer, neke vojvođanske toponime (Gajdobra, Temerin, Kanjiža, Slankamen, Srbobran, Petrovaradin…) izgovaraju kao da je reč o dalekopacifičkim ostrvima u budžaku geografske karte ove naše planete.

Tako opšteprihvaćeni stručnjak za novinarstvo (sve zna, sve ume!) u svojim nepristojno čestim hodočašćima po TV studijima, ne uspeva ni jednu reč da kaže, a da, vrlo halapljivo, ne proguta bar dva samoglasnika.

Mnogo je toga, vrlo „tenzičnog“ kako – izmišljajući taj „pridev“ – reče uzbuđena voditeljka i time dade kolokvijalni predznak svemu onome što se ranog leta događalo na našim vatrenim i uplakanim ulicama.

Znate još sličnih i još gorih primera? „DoškolovaVAnje“? Uklapa se…

Uz dozu patriotske zavisti, ali i profesionalne hvale, ponekada pogledam preko plota kako to, recimo, sus(j)edi Hrvati rade.

Nakon nekih formata na HRT, u studiju dežurni jezički stručnjak ukazuje na sve gramatičke ili semantičke propuste i greške koje su učinili domaćini ili gosti tokom emitovanja programa.

Otvoreno, bez kalkulisanja, neposredno pred gledaocima, svakom prema „zaslugama“.

O da, učilo se tako i ovde: vežbalo, vežbalo, vežbalo… sa pravim učiteljima novinarstva još pre pola veka, ili su se upijale stroge i beskompromisne lekcije od dobrih redakcijskih lektora. I, vredelo je!

Ali, stiglo novo doba, novi učitelji, novo novinarstvo…