Obznanjivanje nasilja

Slično beše i ovih dana i u jednoj srbijanskoj varoši: maltretiranje, snimanje mobilnim telefonom, pa žešća palanačka frka…

Namah sam se setio da sam pre nekoliko godina odgledao emisiju – u jednom od najstarijih i, verovatno, najpopularnijih tok-šou serijala uopšte, zapravo višečasovnom programu „Domenika In“ na italijanskoj televiziji RAI – posvećenu nasilju u tamošnjim školama. Inspiracija za razgovor u studiju je takođe bio izbor snimaka načinjenih mobilnim telefonima. Trebalo ih je videti: od onih relativno naivnih, gotovo infatilnih do onog – e, to beše moj „šampion“ – u kojem se vidi kako jedan mazgov dolazi pred katedru, otkopčava pantalone, skida gaće i zabezeknutoj nastavnici se prikazuje u „ful monti“ varijanti.

U serijalu „Zdravac“ (najprijatnijem programskom osveženju na, inače, prilično učmaloj i sadržajno višegodišnje umoljčanoj televiziji Vojvodina) autorka Zorka Baković je jedan od priloga posvetila sve eksplozivnijim oblicima maloletničkog nasilja. Razgovor sa sociologom i psihologom tim povodom ilustrovan je odabranim snimcima iz ogromne ponude sličnih, načinjenih kamerama na mobilnim telefonima. Beše to galerija neverovatnih količina sramnih ideja u pojedinačnom ili kolektivnom zlostavljanju vršnjaka. Sve se to, obavezno, događalo na javnim mestima.

Hajde da vratimo film sopstvenih sećanja. Da li je u naše vreme – u najrastegljivijem smislu te odrednice – takođe bilo raznih svinjarija u školama i oko njih, na korzoima, ispred bioskopa…? Većih i manjih. Duhovitih i imbecilnih. Opasnih i naivnih. (Pri)setili se?

Od onih (ne)namernih uništavanja školskog inventara, lomljenja i oštećenja raznih učila do šatro duhovitih podmetačina senilnim profanima, poput na nastavničku stolicu ostavljenog sunđera za brisanje table, nabreklog od vode, ili nečije torbe sa ogromnim kopčama iz koje su virile opasne igle. Setite se prvog kolektivnog pušenja cigareta (druge „sirovine“, u svakom smislu, u moje vreme se nisu trošile) ili prvog opijanja na izletima i ekskurzijama? Prvo seksanje? Školski podrum ili tavan?

Dvojica mojih ortaka su jednom zgodom maznuli školski dnevnik i „popravili“ silne jedinice. Otkrili su ih zbog halavosti jednog iz tandema, koji je poželeo da, nakon intervencije, postane jak vrlodobraš. Pa, tuče nakon školskih igranki. Bilo je i krvavih. Baš žestokih…

I šta beše zajedničko za sve te pizdarluke? Strogo čuvane tajne. Gotovo zaverenička atmosfera. Ključni akteri mnogih dogodovština, naročito onih koje su bile usmerene ka nastavnicima ili profesorima, nikada nisu javno razotkriveni. Prepričavane su docnije među generacijama koje su pristizale. Uz, dabome, dobrana preterivanja u smislu novih detalja… Da li sam u pravu?

Šta čine novi klinci? Slične gluposti, ali i mnogo, mnogo gore smicalice. Opasnije, poganije. Nabijene čudnim sadizmom.

Novo vreme. Međutim, nisam na tu razliku mislio. Već na drugu konstantu: sve te psine MORAJU obavezno da se ovekoveče. Mobilnim telefonom, naravski!

Sledi, potom, distribucija. Kačenje na Jutjub i druge internetske mogućnosti za masovno obznanjivanje. Bez obzira da li je reč o seksu, tučama, maltretiranju slabijih, otvorene agresije nad nastavnicima i profesorima. Uz ostalo, sve navedeno nam nedvosmisleno potvrđuje da ti „mali“ (sve velike ljudske nedaće počinju kao male, lake zajebancije) izgrednici, ne samo što se ne boje bilo koga i bilo čega, ne samo što im nije stalo do toga da njihovo (ne)delo ostane tajna, već insistiraju da za njih sazna što više ljudi. Priznaćete, to jeste razlika. Ogromna.