Odgovori i pitanja

U produkciji Balkanske istraživačke mreže (BIRN) snimljen je (na N1 emitovan) odličan pedesetominutni dokumentarni film „2008. SNS: Početak“. Autorka Tatjana Aleksić, uz svesrdnu podršku vrsnih zanatlija, ređajući vešto odgovore svojih sagovornika, podsetila je na godinu i okolnosti kada je i kako je stvorena Srpska napredna stranka. Boris Tadić, Gordana Čomić, Božidar Đelić Vojislav Šešelj, Vjerica Radeta, Dragan Todorović, Tim DŽuda, Danijel Server i Kameron Manter – akteri, svedoci i strani posmatrači, kako bih ih svrstao – svako iz svog ugla, dabome vrlo subjektivno, dodavali su, sličicu po sličicu i tako – nisam siguran da su baš svi to hteli i želeli – konačno, sklopili pazl iz kojeg se, vrlo dominantno, sam samcijat, pojavio lik srećnog, zadovoljnog, samouverenog – Aleksandra Vučića.

Gotovo sva svedočenja naslanjaju se na više ili manje javnosti poznate detalje, bez izrazito nove ekskluzive. Međutim, priznajem, iako sam ponešto znao o ideji i kreaciji „Projekta SNS“ (slabljenje i organizovan rascep u SRS, uz ohrabrivanje i podršku DS i najbogatijih i najmoćnijih srpskih biznismena, blagonaklonost nekih zapadnih ambasada, sve kako bi se stvorila nova stanka evropske orijentacije…) neke izgovorene rečenice – recimo, Šešelja, pa i Tadića – deluju šokantno. Neprijatno, čak.

Tatjana Aleksić, bivša istaknuta novinarka, bivše radio i televizije B92, višegodišnjim učešćem u pripremi i realizaciji emisije „Kažiprst“, istrenirana je da vrlo pažljivo sluša svoje sagovornike i da ih, vrlo posvećeno, blagonaklono, lepooko, posmatra. Slušati i gledati sagovornike, tako kako je to činila Tanja, jeste retka osobina pitača. Ta „tehnika“ mora da je prijala ljudima koji su bili tek povremeni gosti u studiju, a pitačica je, pritom, izvlačila iz njih ono najverodostojnije i, za gledaoce, najzanimljivije.

Odgovor je cilj, pitanja su tek neophodni alat da se do njega stigne, aksiom je svakog rasnog intervjuera. Taj postupak je Aleksićeva i ovoga puta primenila. Ceo film je snimljen bez uobičajenog autorskog teksta kao poveznice, bez naratora, u montaži su izbačena pitanja, (sa samo jednim koje je ušlo u konačnu verziju) a da time zamišljena nit priče nije prekinuta, niti se izgubio ritam naracije. Štaviše. Napisah već da su svi članovi autorskog tima doprineli gledljivosti i televizičnosti. Uz ostalo, fotografija Vladimira Nešovića, dizajn svetla Aleksandra Božića i nenametljiva, ali funkcionalna scenografija Ivane Karišik. Sve to, bez svojevoljnog odsustva iz filma Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića, uz, doduše, arhivske snimke njihovih javnih nastupa, drugim povodima. Dakle, bez dvojice ljudi oko kojih se sve vrtelo tokom minulih deset godina, koliko stranka postoji.

Da li je ta činjenica smetala opštem utisku? Da, ali (meni) nije bitno! Ovom prilikom, makar. Doći će vreme, pre ili kasnije, kada će i jedan i drugi – ako ne baš Aleksićevoj, ono već nekom, sve pojasniti. Vrlo detaljno – godinu po godinu, korak po korak, potez po potez – šta su sve (u)činili tokom (svoje) ničim omeđene vladavine. Nikolić, pa Vučić. Redosled nije važan.

Ali, to je već sadržaj koji ćemo, nadam se, pratiti u „nekom drugom filmu“.