Odlazak majstora

Gospodar slike. Šezdeset godina ravno, mađioničarski vešto je krao trenutke prolaznosti i na fotografijama, u filmovima ili u televizijskim zapisima zaključavao ih u trezor svevremenosti.

Još kao klinac, u novosadskom Foto-kino klubu pokazao je nesvakidašnji talenat za fotografisanje. Za široki plan, ali i detalj u njemu, što je marljivim svakodnevnim trudom nadgradio, kada mu je ubrzo ukazana čast i data mogućnost da snima filmskom kamerom. Više od stotinu vrhunskih dokumentarnih i kratkih filmova i pregršt relevantnih nagrada, dokaz su stameni da je publika prepoznala i pozdravila, a stručnjaci, na pravi način, vrednovali njegov rad.

Vrhunac znanja i umeća, u radu sa filmskom kamerom, dokazao je u 19 igranih filmova, sarađujući sa vrhunskim, svetski cenjenim, rediteljima.

Njegova najveća ljubav i strast, rekao bih, bila je, ipak, televizija. Tri stotine emisija i serija najrazličitijih žanrova potpisao je kao direktor fotografije.

Obrazovan, edukovan, informisan, poznavao je svaki detalj, svaki posao, svaku spravu – uključujući i one najsavremenije, digitalne – neophodnu za kvalitetan rad „osme sile“. Da, bio je vrhunski snimatelj, ali je majstorski postavljao rasvetu, umeo je da montira, retko i nevoljno, odlično je i režirao.

Ali, pravi, posebni, nenadmašni Dule Ninkov je bio sa kamerom u ruci i sa prstom na „okidaču“. Tada je proizvodio čistu magiju. Odista! U poslednjih dvadestak godina, samo sam, zapravo, sa njim sarađivao. Uživajući pritom. Iako sam često, držeći se svoje, unapred zamišljene, koncepcije, u postavci pojedinih kadrova, zaguljeno zakerao, Dule me je tolerantno trpeo, bez ulaska u raspravu, mirno, kao, slagao se, a onda je učinio onako kao je on mislio da može i da treba. I bilo je savršeno.

Tri serije, svedočanstava o našem vremenu i ljudima koje smo poznavali, zapisane su na nekim kasetama, trakama možda, u mom sećanju, izvesno, dok sam živ…

Najviše sam uživao u – nažalost, odveć retkim – razgovorima sa njim. Sami, onako polako, reč po reč, negde uz kafu, ili čaj. Nesvakidašnji sagovornik. Mnogo je znao, malo govorio. Sjajan slušač. Izuzetan, u svakom smislu te reči.

Već nedostaješ, Majstore!

Laza Ludoški, Saki Ćosić, Zeka Koldžin, Mile Žiža, Vasa Rutonjski, Đole Nikolić, Darko Rudić, Miša Šećerov, Peki Murgaški, Đole Balašević, Mina Sanader, evo i Dule Ninkov, napustili su nas neshvatljivo rano, za surovo kratko vreme. Upečatljivi izdanci posleratne „bejbi-bum“ generacije. Novosadska deca.

Iako različitih godišta, svako od njih je – na svoj način, u različitim gabaritima – bio svojevrsni znak raspoznavanja i prepoznavanja Novog Sada.  Grada, onog njihovog, našeg, kojeg, nažalost, nezaustavljivo ima sve manje i manje.

Išli su u različite škole i fakultete, bavili se svako svojim poslom, igrajući, pritom, glavne uloge u sopstvenim životima, onako kako su želeli i odabrali. Sve, naoko, u izdvojenim oazama, u krugovima samo sa sebi dragim ljudima, a zapravo su – poput onih olimpijskih krugova – bili neraskidivo povezani sa Gradom, na način koji je svako od njih odabrao. Starosađani!

Plemeniti soj koji polako, ali izvesno, nestaje…