Gledalački sam odrastao, a zanatski stasavao u vreme jedne jedine jugoslovenske televizije i njenih osam (formalno makar) ravnopravnih republičko-pokrajinskih centara. Godinama je to značilo praćenje programa emitovanog iz samo jednog centra (svog!) uz povremena – po preciznom rasporedu utvrđena – žanrovska gostovanja stvaralaca (drame, filmovi, kvizovi, zabavni programi, prenosi važnih društvenih ili sportskih događanja…) iz drugih delova, tada vrlo nam drage zajedničke (televizijske) domovine.

Tokom osamdesetih godina minulog veka tehnološki napredak je obezbedio, a uredničke politike dozvolile da se u isto vreme mogu pratiti programi iz nekoliko jugoslovenskih studija. Nesumnjivi korak napred koji je, uz ostalo, omogućio neposredni uvid u koncept, realizaciju, tehničke mogućnosti, način individualnog i kolektivnog rada, dakle, proveru događanja u programima drugih ju-studija. Time se stvorio okvir za (in)direktno takmičenje među televizijskim ljudima za naklonost publike, što će reći i za elementarnu popularnost, ali i prisutnost u medijima. Sve je to, uz određene ograde, bio i pokazatelj kvaliteta, ali i gledanosti – nove važne činjenice, koja je na mala vrate, lagano i nezaustavljivo ulazila u uredničke kancelarije, surovo preteći da će vrlo skoro postati odlučujući faktor u odlukama kako koncipirati televizijske programe.

Budući da mi je sport (baš kao i nadmetanje uopšte) definisao dotadašnji život, sa izrazitim entuzijazmom sam dočekao nove okolnosti i „takmičarsku“ ulogu u istim. Ilustracije radi podsetiću da su, recimo, Vojvođani u to vreme mogli svakodnevno da biraju između tri, nekada i četiri televizijska dnevnika emitovanih iz različitih studija, te da ih upoređuju, što je značilo i da se opredeljuju za svoje favorite. Za nas s onu stranu ekrana beše to dodatni podsticaj i stvaralački motiv. Ta kompeticija među stanicama i autorima je dobijala dimenziju više u konačnom rasporedu po takmičarskim kategorijama na ondašnjim televizijskim festivalima u Portorožu ili Neumu.

Danas, potpuno sa strane, volim da poredim autore istog žanra. Ponuda je ogromna. Domaća i strana. Držim se, pri tome, isključivo sopstvenih kriterijuma. Ne marim odveć za moćne i bogate, posebno ne na štetu nevelikih i siromašnih. Cenim zanatsku umešnost, talenat i radinost. Uzmimo kao ogledni primer televizijski razgovor, može biti, najrasprostranjeniji format. Svi ga, naravski, imaju, verujući, avaj, da je reč o lakom i vrlo dostupnom žanru. Pozoveš, kao, gosta ili više njih u studio i – vozi… Kakva zabluda! Svakodnevno joj, u bezbroj izdanja, svedočimo. Najviše i najčešće, možda neočekivano – uz retke, ovde u ranijim nastavcima pobrojane izuzetke – greše oni najveći. Oni sa nacionalnom prohodnošću. Razlozi su razni: ili su autori suviše uljuljkani u snagu stanice kojoj pripadaju, ili previše veruju dužini sopstvenog rada, ili se preterano opuštaju naslonjeni na opšta mesta iz uglavnom pozitivnih kritika svog imena i dela. I stoga prečesto ošljare. Ne pripremaju se dovoljno kvalitetno i podrobno za teme i sagovornike, slušaju pritom više sebe od gostiju… Rezultati predvidivo prosečni, bez dodatnog uzbuđenja. Mrtvo, mlitavo, nezapamtljivo…

Domino efektom, tako to rade i oni u manjim sredinama.

Ima izuzetaka. Pozitivnih! Vrednih hvale i pomena. Evo imena troje autora iz novosadskih lokalnih televizija koji, godinama već, krajnje profesionalno, marljivo, vrlo spremno za svaku temu i svakog sagovornika, pripremaju sedmična izdanja i tako raduju svoje gledalište. Poznajem ih ne samo samo kao ljude „iz televizora“, već sam i neposredno prisustvovao njihovom rada u studiju.

Dakle, Mirjana Vladisavljev u emisiji „Press pretres“ na televiziji Kanal 9, Vesna Farkaš sa Panonije i njeno „Ćaskanje“ i Bojan Panaotović u „Ekstremima“ na televiziji Most.

Topla preporuka!

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari