Okvir za nadmetanje

Tokom osamdesetih godina minulog veka tehnološki napredak je obezbedio, a uredničke politike dozvolile da se u isto vreme mogu pratiti programi iz nekoliko jugoslovenskih studija. Nesumnjivi korak napred koji je, uz ostalo, omogućio neposredni uvid u koncept, realizaciju, tehničke mogućnosti, način individualnog i kolektivnog rada, dakle, proveru događanja u programima drugih ju-studija. Time se stvorio okvir za (in)direktno takmičenje među televizijskim ljudima za naklonost publike, što će reći i za elementarnu popularnost, ali i prisutnost u medijima. Sve je to, uz određene ograde, bio i pokazatelj kvaliteta, ali i gledanosti – nove važne činjenice, koja je na mala vrate, lagano i nezaustavljivo ulazila u uredničke kancelarije, surovo preteći da će vrlo skoro postati odlučujući faktor u odlukama kako koncipirati televizijske programe.

Budući da mi je sport (baš kao i nadmetanje uopšte) definisao dotadašnji život, sa izrazitim entuzijazmom sam dočekao nove okolnosti i „takmičarsku“ ulogu u istim. Ilustracije radi podsetiću da su, recimo, Vojvođani u to vreme mogli svakodnevno da biraju između tri, nekada i četiri televizijska dnevnika emitovanih iz različitih studija, te da ih upoređuju, što je značilo i da se opredeljuju za svoje favorite. Za nas s onu stranu ekrana beše to dodatni podsticaj i stvaralački motiv. Ta kompeticija među stanicama i autorima je dobijala dimenziju više u konačnom rasporedu po takmičarskim kategorijama na ondašnjim televizijskim festivalima u Portorožu ili Neumu.

Danas, potpuno sa strane, volim da poredim autore istog žanra. Ponuda je ogromna. Domaća i strana. Držim se, pri tome, isključivo sopstvenih kriterijuma. Ne marim odveć za moćne i bogate, posebno ne na štetu nevelikih i siromašnih. Cenim zanatsku umešnost, talenat i radinost. Uzmimo kao ogledni primer televizijski razgovor, može biti, najrasprostranjeniji format. Svi ga, naravski, imaju, verujući, avaj, da je reč o lakom i vrlo dostupnom žanru. Pozoveš, kao, gosta ili više njih u studio i – vozi… Kakva zabluda! Svakodnevno joj, u bezbroj izdanja, svedočimo. Najviše i najčešće, možda neočekivano – uz retke, ovde u ranijim nastavcima pobrojane izuzetke – greše oni najveći. Oni sa nacionalnom prohodnošću. Razlozi su razni: ili su autori suviše uljuljkani u snagu stanice kojoj pripadaju, ili previše veruju dužini sopstvenog rada, ili se preterano opuštaju naslonjeni na opšta mesta iz uglavnom pozitivnih kritika svog imena i dela. I stoga prečesto ošljare. Ne pripremaju se dovoljno kvalitetno i podrobno za teme i sagovornike, slušaju pritom više sebe od gostiju… Rezultati predvidivo prosečni, bez dodatnog uzbuđenja. Mrtvo, mlitavo, nezapamtljivo…

Domino efektom, tako to rade i oni u manjim sredinama.

Ima izuzetaka. Pozitivnih! Vrednih hvale i pomena. Evo imena troje autora iz novosadskih lokalnih televizija koji, godinama već, krajnje profesionalno, marljivo, vrlo spremno za svaku temu i svakog sagovornika, pripremaju sedmična izdanja i tako raduju svoje gledalište. Poznajem ih ne samo samo kao ljude „iz televizora“, već sam i neposredno prisustvovao njihovom rada u studiju.

Dakle, Mirjana Vladisavljev u emisiji „Press pretres“ na televiziji Kanal 9, Vesna Farkaš sa Panonije i njeno „Ćaskanje“ i Bojan Panaotović u „Ekstremima“ na televiziji Most.

Topla preporuka!