Olja i Marina

U, makar, klasičnom smislu poimanja tog novinarskog žanra.

Paradoksalno, budući da živimo u zemlji, čini se, nepomirljivih stavova o bilo kojoj temi.

Od politike do sporta. Sa druge strane, gotovo pa normalno stanje, glede činjenice da Aleksandar Vučić – vrhunski arbitar o svemu i svakome – osam punih godina ignoriše bilo kakvu javnu raspravu.

I da zamešateljstvo bude potpuno, mnogo je, posebno u ovim predizbornim danima (ili danima bojkota istih) nečega, što poput replike iz reklame za „Bakin kolač“, na debatu – liči.

Štaviše, ima emisija koje u naslovu imaju taj pojam ili sučeljavanje, pridev ili imenicu koji nagoveštavaju razgovor u mišljenju suprotstavljenih aktera. Avaj, onoga što ima u „izlogu“, po pravilu, nema u „radnji“.

Napisah, zemlja nam je drastično politički podeljena, baš kao i i mediji koji prate i podržavaju jednu ili drugu stranu, te je teško pronaći sagovornike koji dolaze u televizijski studio, ne postavljajući raznorazne (pred)uslove.

Ko je tu, tu je, nažalost. Svaki kulinar, amater ili profesionalac, će vam u pola noći izdeklemovati recept za jestivu pitu. Svi znamo, naravno, od čega se pita ne pravi. (Možda se i pravi, ali…)

Da bi televizijska debata, rasprava, razgovor, kako god to sučeljavanje nazvali, ispunio minimum očekivanja, ključnu ulogu mora da odigra voditelj, domaćin, moderator, animator, opet kako god, nazvali osobu, zaduženu za koncept emisije, njeno trajanje, postavljanje pitanja i potpitanja, vođenje računa, vrlo precizno, o vremenu koje gosti koriste, o uljudnosti razgovora, o poštovanju i uvažavanju sagovornika… (Da ne masiram dalje, svako koga još detalja o ovoj temi zanima, može, opširno i precizno, sa ilustrativnim primerima, da pronađe u svakom udžbeniku osnova novinarstva.)

Tu, po meni, stižemo do ključnog problema: njih, tih osoba, uz bolno retke izuzetke, po ovdašnjim televizijama – nema.

Jer, ili ne znaju da kvalitetno – striktno po pravilima zanata – obave povereni im zadatak, ili odveć računaju na konačni efekat kod sučeljenih strana, ili su preispoljne kukavce, paralisani da postave prava pitanja.

Uglavnom je reč o kombinaciji dva hendikepa, oni najgori se ophrvani sa sva tri.

Po mojim, krajnje subjektivnim aršinima, Olja Bećković („Utisak nedelje“, Nova S) i Marina Fratucan ( „Crvena linija“, N1) sa svojim gostima razgovaraju potpuno pripremljene za najavljene teme, vrlo širokog spektra, uključujući i političke.

Obe hladnokrvno obavljaju posao, (uglavnom) vešto izbegavaju da otkriju (ne)naklonost prema sagovorniku, ne nadvikuju se sa njima, drže konce emisije u rukama.

Ne libe se da postave pitanja koja se, nepredviđeno, u toku debate, nametnu kao relevantna, ali, kada je neophodno, iskažu i sopstveni stav, ili mišljenje o temi.

Održavaju „red“ u studiju, ali i zametnu „kavgu“ kada razgovor izgubi na tempu, ili na zanimljivosti.

Zbog koncepcijskih razlika i tehnološko-tehničkih osobenosti, ove dve emisije, pa dakle i njihove autorke, teško je upoređivati, a obe je nemoguće porediti sa eventualnom konkurencijom.

Jer konkurenciju, i Marina i Olja, jednostavno – nemaju.