Pre četrdeset godina iz beogradske televizije – pa ravno do, valjda, svakog televizora širom ondašnje prilično velike zemlje – krenulo je emitovanje trinaest nastavaka domaće serije „Otpisani“. Već posle premijerne epizode, bilo je jasno da je reč o izvanrednom televizijskom delu. Drugi nastavak prikazan 29. decembra 1974. zabeležio je frapantnu gledanost, a potom je – iz sedmice u sedmicu, nedeljom uveče, posle vazda nepropustljivog Dnevnika, desetak miliona Jugoslovena pratilo podvige grupe mladih ilegalaca u okupiranom Beogradu za vreme Drugog svetskog rata.
Galopirajuća popularnost Prleta i Tihog, glavnih junaka te patriotske akcione sage, dosezala je vrhove o kojima se – čak i u zemlji gde su televizijski likovi raznih profila bili neobično omiljeni – samo moglo maštati.
Tako to biva kada se podudare bitni činioci i, jednostavno, osude neki kolektivni čin na bezuslovni uspeh. U konkretnom slučaju to je značilo pre svega podsticajan scenario, potom izvanrednu glumačku podelu, scenografa i kostimografa koji su, svaki na svoj način, do detalja insistirali na oživljavanju epohe, efikasnu montažu, funkcionalnu muziku, besprekorno preciznu kameru i, dabome, pre i posle svega, vrhunsku režiju.
Reditelj Aca Đorđević je uz pomoć trojice Markovića (Dragana, scenariste, Milorada, majstora kamere, i Miće, autora muzike) činio magični kvadrat u koji su se, dajući najbolje sebe i svoje, bez ostatka uspešno uklopili svi ostali akteri. Pre svega mislim na glumce: izvanredan odbir mladih snaga, budućih velikih zvezda (D. Nikolić, V. Brajović, M. Manojlović, A. Berček, J. Tatić, Ž. Radić, S. Bojković, N. Arnerić …), uspešnom alhemijom je izmiksan sa elitnim predstavnicima stare, prekaljene garde, u najboljim karijernim godinama (R. Marković, S. Žigon, V. Pantelić, D. Felba, S. Aligrudć…).
Jedan od ozbiljnih razloga za neviđenu popularnost serijala svih ovih decenija je i taj da za razliku od filmova i serija sličnog profila i žanra, rat, i strahote koje je sobom nosio, nije posmatran iz vizure tada vladajuće komunističke partije, već iz ugla takozvanog malog, običnog čoveka. Glavni likovi Tihi, Prle, Bakšiš, Čibi, Zriki… jesu mladići sa društvene margine, radnici, zanatlije, studenti, đaci, ulični heroji, sitni šverceri, zajebanti ljuti, koji između vijanja sojki i ubijanja dokolice, za promenu, čine hrabra, visoko patriotska, po život opasna dela, dostojna svakog poštovanja. Oni govore uličnim jezikom, beogradskim žargonom onog vremena, bez gromotresnih ideoloških frazetina i parola.
Taj uspeh je, po prirodi televizijskog posla, morao imati nastavak. Dve godine docnije snimljen je serijal „Povratak Otpisanih“, ovoga puta u kolor tehnici, bez nekih starih junaka, ali sa pojačanjima u likovima Paje Vujisića i, posebno, Zlate Petković, instant sve-jugo-ljubimice.
Teško je pobrojati televizije na kojima su i koliko puta emitovana oba serijala. Matična kuća ih ko zna po koji put nanovo prikazuje, radnim danom, posle emisije vesti oko devet časova. Danas je na programu sedma epizoda. Podsetite se. Vredi svaki minut.
„Otpisani“ jesu za sva vremena…
P.S. Aleksandar Tijanić i ja smo svojevremeno imali internu zajebanciju koja bi, recimo, tekla i tako da bih ga ja, uz laku pljuvačinu nečeg ili nekog na RTS, još i maliciozno bocnuo pitanjem kada misli ponovo da pusti „Otpisane“, a on bi me – posebno osetljiv na masovna prozivanja zbog neprestanog repriziranja najgledanijih domaćih serija, šišteći poput ekspres-lonca – uz prigodnu psovku, uputio na rezultate istraživanja programa i vrtoglavu gledanost serije koja se upravo reprizirala i onda me onako, usput, šatro osokolio ponudom da sednem, napišem nešto bolje od toga što je na programu, a on će, istog trenutka, iskoristiti autoritet neprikosnovenog gazde u Takovskoj i dati befel čaušima oko sebe da se po tom mom tekstu, „tako genijalnom“, snimi serija…
Hehehe, Saša. „Tempi pasati“, nažalost…Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
