Pamćenje

Deset godina? Pet? Ili počinje i završava se sa svakim Dnevnikom u pola osam, na nacionalnoj televiziji?

Pre desetak godina, Boris Tadić, tadašnji šef srpske države, bio je na vrhuncu moći, snage i (pre)potencije.

Okružen gomilom jesmena, naročito iz reda neuništivih klimoglavaca, medijsko-marketinški beše definisan do nestvarnog.

Tada, srećom, ne beše virusa iz grupe korona, ali je BoTa bio sveprisutan poput naše tradicionalne gripe: od univerzitetskih aula, briselskih salona, svečanih stadionskih i dvoranskih loža, sa čašom šampanjca u ruci, sa šalom omiljenog mu kluba ili sa navek neizbežnim Dodikom oko vrata, raspevaniji od Kebe na seljačkim svadbama… pa do poseta snimanjima visokobudžetskih, a niskokvalitetnih televizijskih serijala.

Televizije nisu skidale „oči“ sa njega, novine su mu pratile svaki (javni) korak.

Ušuškan u sopstvenu svemoć, trudeći se da se obezbedi od, kao, moguće opasnosti kroz saradnju Koštunice i Radikala, okrenuo je glavu – neki tvrde i logistički pomogao – od nakane Šešeljevih pobegulja da formiraju sopstvenu stranku.

Pokazaće se da je to bio potez koji će ga uništiti.

E onda je, savetovan od neznalica i diletanata, raspisao izbore kada im vreme (još) bilo nije i – izgubio.

Obećao je narodu – treba reći naglašeno dostojanstveno – viđenje u „nekom drugom filmu“. Danas, avaj, retko da ga ko prepozna i u bioskopu. Izbledelo pamćenje…

Izgubio je Tadić od Nikolića Tomislava – večitog drugog, navek tek zamenika, odličnog gubitnika – prethodno izmorenog štrajkom glađu i žeđu, utrnutog dupeta od sedenja na stiroporu, ali potom, što nije nevažno – kao svaki dobar šumadijski domaćin – pred važne događaje, mentalno i fizički ojačanog, proizvodima iz sopstvene bašče.

I voćnjaka.

Odradio je ToNi svoj mandat prilično neupadljivo.

Putovao je po svetu, delio ordenje i šakom i kapom, vernoj ljubi svojoj organizovao nekakvu fondaciju i živeo svoj mali život na visokoj nozi.

Verovatno bi još dok je stolovao u zdanju na Andrića vencu bio zaboravljen da nije učinio katastrofalan potez: Aleksandru Vučiću, kumu, prvom do sebe, dugogodišnjem malom od palube (o kakva loša procena!) – u pobedničkoj euforiji – prepustio je prvo Vladu, pa vojsku, usput i kontrolu bezbednosnih službi, kadrovanje po svim linijama vlasti i, konačno, vođenje stranke.

Tako, u stratosferu katapultirani AVu, postao je kalif umesto kalifa, a neoprezni i naivni ToNi – uz lepu apanažu doduše, velelepnu rezidenciju i pripadajuće osoblje – vratio se pečenju čuvene „tomovače“.

Junak naš aktuelni, ljubljeni i slavljeni je, naravski, Aleksandar Vučić.

Sveprisutan, o svemu i svakom obavešten, vazda spreman na akciju.

Od sklapanja kolosalnih državnih ugovora, crtanja trasa autoputeva, biranja skupe vojne opreme, aviona, kamiona, dogovaranja, pregovaranja… do preporuke fudbaleru omiljenog kluba, kako da postigne gol.

I sto puta tako i toliko.

Kao da mu radni dan traje 28 sati, a da mu sedmica ima osam dana… Čudo od prirode i kalendara. Sve sam samcijat odlučuje.

O svemu! O svakom! Bez Vlade, bez Parlamenta.

Ono što poželi – a želi onooolikooo-  slikom i rečju, svakodnevno se ogleda u medijima.

Je li to jedino važeće kolektivno nam pamćenje? Da, nažalost.

Ali, bez brige. Jednog sutra će i ovo danas juče biti!