Pitanja i odgovori

Mislim, naravski, na razgovore premijerke Ane Brnabić sa Timom Sebestijanom (DW) i Faridom Zakerijom (CNN). Neobično svakako, ali je interesovanje bilo izraženije – više na društvenim mrežama, manje u klasičnim medijima – za postavljena pitanja, nego li za date odgovore.

Razumem oduševljenje pripadnika takozvane Milenijumske generacije (Y) za „hrabra pitanja“, „beskopromisan stav“, „izuzetnu pripremljenost novinara“, „demonstraciju pravog novinarstva“. Kapiram (njihov) žal za nedostatkom takvih profesionalaca danas i ovde, te stoga i sve panagirike upućene dvojici intervjuera globalne poznatosti i reputacije. Jednostavno, ti su „ipsilonaši“, nažalost, odrastali u ogavnoj medijskoj sredini, višestruko i višeznačno invalidnoj, uz bezmalo, potpuno odsustvo elementarnih postulata novinarske profesije u svakodnevlju koje žive, te su njihove recepcije pomenutih razgovora razumljive.

Ne shvatam, međutim, one ljude koji su proživeli, ovako ili onako, devedesete godine minulog stoleća, ali i godine koje su sledile u Dvadeset prvom veku, pogotovo one pojedince koje je život u istim dodatno inspirisao na trezveno razmišljanje i delovanje, a ti su, takođe, oduševljeni intervjuima. Štaviše, sa istim ili sličnim (pro)ocenama, kao i ova mladež. Uključujući i neke kolege i koleginice, koji su odvažno i profesionalno radili i u tim godina.

Šta bi? Iščilila „memorija pamćenja“, (de)generacijo moja!? Da li je moguće da su zaboravljena sva ona imena, radijske i televizijske emisije ili novine, u kojima su novinari – tada, moralno i zanatski odgovorni – postavljali sagovornicima baš ta „prava“, „hrabra“, „beskompromisna“, sva, zapravo, pitanja koja su zanimala najširu javnost, i, podrazumevalo se, bili „izuzetno pripremljeni“ za posao.

Hoću da kažem da su Sebastijan i Zakarija samo (u)radili svoj (doooobro plaćeni) posao. Ništa više, ni išta manje od toga.

Zašto srpsku premijerku u stotinama javnih nastupa niko od kolega i „koleza“, nije pitao za, recimo, njenu gej orijentaciju, ili za iskustva u tom smislu, ili kako se i zašto obrela u Vučićevom jatu, niti kakav životni račun očekuje tim povodom, kada se on jednom bude svodio… Bilo je i vremena i prilika da domaća javnost sazna – baš preko ovdašnjih pitača – šta A. B. misli o nekim „opštim mestima“: ratovi devedesetih, njihovi uzroci i posledice, „Oluja“, Srebrenica, odnosi sa susedima, sa Hrvatskom posebno, rešenje kosovskog čvora, stanje ljudskih prava, apsolutna režimska kontrola medija…

Nisu to ni lična, ni indiskretna, ni bezobrazna pitanja, već ona koja se, svugde u demokratskom svetu, postavljaju ljudima koji „niotkuda“ stignu „tamo visoko“. Onda, kada privatno postane i javno, kada zvaničnicima, onim najvišim naročito, postane obaveza – da na dnevnom nivou čak – javnosti polažu račune. To je trebalo, zapravo, to su morali učiniti ovdašnji novinari svih boja i političkih preferencija, još onog časa, kada je Ana Brnabić, sa svojim životnim i karijernim bagažom, postala članica Vučićevog kabineta. Što nisu, nemam pojma. Cenzura ili autocenzura, ili kobna kombinacija te dve ključne pošasti za ubijanje kvalitetnog novinarstva? Uostalom, pitajte cenjene intervjuire i njihove urednike i gazde. Slobodne, zavisne, privatne, državne… Sve!