Pitanje

Prijatno beogradsko septembarsko jutro, četvrto kako grupa studenata blokira rad (svog) Rektorata, ispred zgrade desetak ljudi, tamo prisutnih različitim povodima, jedna od učesnica blokade uživo daje izjavu reporterki televizije N1, a dvoje mladih ljudi, očito sa jasnom namerom da obave nekakav posao, žurno, još u hodu vadeći fascikle sa dokumentima iz tašni, pokušavaju da uđu u Kapetan Mišino zdanje i onda, iako su u drugom planu televizijske slike, svedočimo njihovim zapanjenim licima, suočenih sa neočekivanom činjenicom da u Rektorat ne mogu da uđu.

Što će reći da taj mladi par, ili apsolutno ne prati medije – napisah već četvrti dan trajanja akcije – te nisu upoznati sa zvečećom vešću dana, ili su – što će pre biti slučaj – pratili one mnogobrojne novine i televizije za koje događaj u vezi sa blokiranjem Rektorata Beogradskog univerziteta nije vest kojom se valja baviti.

Budući da su i dobro informisani vrapci, izlazeći tih dana iz kućica kojim ih je nagradio, kao, beogradski, kao, gradonačelnik, na Studentskom trgu, upoznati šta im se dešava u neposrednom komšiluku, ne bih ovom zgodom o razlozima blokade i inim detaljima iste, već bih, pozivajući se na opisanu scenu, o tužnom, zapravo katastrofalnom stanju, ovdašnjih medija. Što će reći da ogroman deo naših sudržavljana koji ne gledaju program narečene televizije ili ne čitaju makar jedne od dvoje novina (Danas i Blic, u konkretnom slučaju), nemaju pojma šta se, vrlo bitno, dešava u njihovoj prestonici. U njihovim životima, zapravo.

Jer, sve ono što nema direktne veze sa neposrednom aktivnošću režima, tačnije, sa njegovom svakodnevno prisutnom personifikacijom, ne postoji, ili se (nikada) nije ni dogodilo na medijskoj kamari koju vlast strogo kontroliše.

Dakle, gledaoci svih televizija sa nacionalnom prohodnošću i čitaoci ogromne većine dnevnih novina i „novina“, nisu u prva tri dana studentske blokade Rektorata dobili valjane informacije o razlozima za ovu akciju i (pred)uslovima za njeno okončanje, ali jesu videli ili pročitali diskvalifikujuće i uvredljive komentare šefa države o modnim izražajima protestanata („ulaze u kratkim pantalonama i gaćama“) ili starosti pojedinih od njih („predstavnik studenata sa 31 godinom“, „još jedan primerak iz Kruševca koji ima godina kao i on, a još je student“), ali nisu pročitali ili videli u tim medijima i „medijima“ sramni nasrtaj aktivista vladajućeg režima, posebno siledžijsko, prostačko ponašanje onog predvodnika napada, matorog čoveka, kako je protestante vukao za ramena, za ruke, ne dozvoljavajući im da uđu u zgradu Rektorata.

Taj bi studentima mogao da bude otac, ako ne i deda. Ogavno!

Baš kao što nisu videli ili pročitali izjavu osobe, verovatno ispisnice narečene prostačine – vrlo upečatljivog autfita, sa sve đozlucima za sunce – koja je u mikrofon i kameru reporteru N1 (a kome će drugom?) zbunjeno odmucala da je, kao i njeni ostali saborci, ušla u Rektorat, jer su „kao stranka pozvani da dođemo… stranka Aleksandra Vučića“.

Scena opisana na početku ovog teksta plus potonje ilustracije, zastrašuju autentičnošću. Pred njima, tako usputnim čak, padaju sve priče o cenzuri, autocenzuri, režimskim, nezavisnim, slobodnim novinarima i urednicima, o vlasnicima medija, oglašivačima, o REM, RTS, medijskoj strategiji, o (ne)nameštenim konkursima, okruglim stolovima… i ostaje ubitačno pitanje: ko će odgovarati zato što celokupnu našu naciju – perfidnim podelama i (zlo)upotrebom medija – lišava USTAVNOG prava (član 51) da bude istinito, potpuno i blagovremeno informisana? Ko?