Da li mi živimo u Moroniji? U zemlji preispoljnih budaletina? Da li je moguće da nam se, ama baš svakog dana, dogodi opaki pizdarluk u izvođenju onih među nama, koji su – ko zna sve kojim putevima – stigli do prilika da o važnom odlučuju, da vode, kao, računa, ili nečim ili nekima, rukovode?
Ovako, ovih dana, o takvima i tome, svedoče domaći mediji.
Državne robne rezerve, uče to još srednjoškolci, vitalno je – ali i strateški! – važan depo (više njih zapravo, precizno organizovanih i raspoređenih) koji obezbeđuje da se u lošim, ponekad i katastrofalnim okolnostima i događanjima i njihovim posledicama, narod, što je moguće hitnije i efikasnije, opskrbi najvažnijim namirnicama i proizvodima neophodnim za normalan život. Podjednako su važne – neki tvrde i mnogo bitnije – od deviznih rezervi jedne zemlje. Belosvetske banknote, pa ni zlatne poluge konačno, ipak se ne jedu, dočim brašno, so, šećer, meso, kukuruz, pšenica… razumemo se!
E, Srbija je zemlja u kojoj se bezdušno i besramno krade i po tim skladištima i silosima!!! Nedavna kontrola je utvrdila da nedostaje oko 70 hiljada tona merkatilne pšenice i kukuruza, pomarisanih – valjda će se i jednom pokazati – od kojih sve lopurdi. Odvratno. Za sto godina robije…
Lista najvećih domaćih gubitaša je pokazala da se na samom vrhu, neugrožen od konkurenata, sa 35 milijardi dinara minusa, baškari državna firma poznata po neviđeno dobrim platama i radnom i poslovnom standardu uposlenih, a prvi čovek iste – od narodnih pesmićuljaska do svako malo po medijima – proziva zbog bezobrazno velikih zarada. Ostvarenih po raznim nivoima, kao neposredni rezultat njegovih „nadljudskih“ postignuća, i kako, je li, praksa potvrđuje, apsolutne nezamenljivosti, pritom. Od babe mu, valjda, ostanulo…
Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike se odlučilo za javnu raspravu o znakovnom jeziku i pozvalo udruženja i organizacije gluvih i nagluvih osoba da svoje učešće OBAVEZNO potvrde preko ponuđenih brojeva fiksnih telefona! Ne, ovo nije ni nemar, ni bezobrazluk, već razlog za duboki prezir i gađenje.
U tu se skaradnost uklapa i ponašanje nekih visokih predstavnika i zvaničnika aktuelnog režima. Od ovog što sakriva da poseduje stančugu, preko onog junoše što se kurči u vipovskim salonima svetskih aerodroma, do vrčinskog veselnika koji ne može da završi obed – za lepe i tuđe novce – a da pritom i ne podudla tompus. Kubanski, naravski.
Ili, onaj divan jednog ministra i jednog vladike u hodnicima vladine zgrade. Nakon što su se međusobno, onako „čovečanski“, raspitali za seksualni život, jedan su drugog, sočno, kako dolikuje ljudima od duha i dela, poslali u mesta iz kojih su prvi put udahnuli blagosloveni vazduh i krenuli ka zvezdanim svodovima svojih ovozemaljskih života. Dijalog bogouljudni su preneli, od psovke do psovke, nekoliki tabloidi.
To behu tek delići mozaika našeg ružnog svakodnevlja.
Da li smo mi, odista, zaslužili ovo i ovakve? Ako jesmo – a, možda i jesmo – kada nam to surovo kolektivno kažnjavanje prestaje. Dokle će porazi – kao metafora kobnog biranja lošijeg, slabijeg, nekvalitetnijeg, ružnijeg, nepoštenijeg… – u svakom deliću naših bednih života, navek trijumfovati nad pobedama, koje simbolišu jače, bolje, lepše, kvalitetnije, poštenije…?
Jesu li, uistinu, pobede poraza naša sudbina?Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
