Pobeda za sva vremena

U redu, Jugoslavije više nema, ali među gostima dosadašnjih izdanja bilo je i onih koji nisu Srbi, ili im ta vrsta identifikacije nije odveć bitna, a gotovo svi do jednog su svoje kolosalne sportske zenite dosegli nastupajući uz ime i obeležja naših pokojnih zemalja: za Jugoslaviju, jednu ili drugu, za Srbiju i Crnu Goru, svejedno. I svi su do jednog tu činjenicu sa ponosom naglašavali.

Sportisti koji trenutno nastupaju za nezavisnu i samostalnu Srbiju još nisu došli na red. Nadam se da hoće, bar dok Gajić ne ode u penziju, što im najiskrenije želim…

Kada je o biranju naslova serijala reč – hajde da budem do kraja precizan – ubeđen sam da kod Gaje nije bilo zle namere, a još manje jeftinog politikanstva ili dodvoravanja domaćim nacionalistima. Uostalom, autor svoj osnovni naum – da gledalište podseti na imena i slavna dela šampiona koji su, iz decenije u deceniju, oduševljavali i činili ponosnim, generacije i generacije ljudi sa ovih prostora – ispunjava tako što, kada mu se ukaže prilika, u studio poziva i sportske legende koje poslednjih dvadesetak godina žive u susedstvu.

Tako beše i u nedelju kada je ugostio Stipanića, Bonačića, Dabovića i Perišića, zlatne olimpijske vaterpoliste iz Meksika, sada već davne 1968. Budući da sam se tada bavio tim sportom i da sam neke od reprezentativaca dobro poznavao, mislio sam da znam sve bitno u vezi sa tim podvigom. Greška! Razuverio me je Đorđe Perišić. Prvi put je javno ispričao šta se nakon povratka u zemlju dešavalo na svečanom prijemu kod Tita, predsednika Jugoslavije. Naime, neko od za to zaduženih čauša je odlučio da Tito pojedinačne osvajače medalja (plivačica Bjedov, rvači Horvat i Simić, bokser Vujin i gimnastičar Cerar) uz respektabilne novčane iznose nagradi i specijalnim poklonima: dijamantski broš za heroinu, a za heroje zlatne časovnike i dugmadi za košulju. Članovi ekipa, takođe nosioci znamenja, dakle vaterpolisti i košarkaši, dobili su samo Titovu fotografiju sa potpisom u srebrnom ramu, bez novca! Uvređeni i povređeni, vaterpolisti su odlučili da ako i oni ne dobiju istovetne nagrade, neće otići na sledeći prijem te večeri u Skupštini Jugoslavije. Još su kazali da idu u kafanu „Dva jelena“, gde će čekati rasplet. Nekoliko minuta pre početka drugog prijema stigla je kolona automobila sa vešću da će i oni biti istovetno nagrađeni.

Oni koji znaju o kojem se vremenu radi i šta je Tito tada značio, verovatno ni danas neće poverovati u tu priču, za ostale, mlađe i neupućene, evo tvrdim da je reč o neverovatnoj hrabrosti koja se graničila sa ludilom.

Svest o sopstvenoj vrednosti uz odbranu dostojanstva, plus solidarnost bez ostatka, omogućili su tim sjajnim sportistima i istinskim ljudinama još jednu pobedu. Možda najveću u njihovim životima…