„Predsednik države na konferenciji za novinare, povodom dobijanja kandidature Srbije za člana Evropske unije: koliko samoljublja, samozadovoljstva, i neskrivene želje da (se) vlada trenutkom večnosti.“
Nije se, pritom, libio da poduči novinarku iz RTS kako da koristi naše reči umesto tuđica („ne znam za benefite, ali znam za koristi“), brojao je reporteru televizije B92 javljanja i pritom ga, šatro, šmekerski sokolio („samo napred“), držao je tiradu o tome treba li vest iz Brisela da se slavi ili ne („ja u životu ništa ne slavim“).
A šarma ili srdačnosti, ni u naznakama. Kao, uostalom, ni kada je gospodin predsednik igrao basket sa Dačićem (kao sa nekakvim vrtnim patuljkom), bacakao se po travi fudbalskog igrališta, udarao „petake“ svima oko sebe.
Nema njemu pomoći. Ubija ga ketmensko, uvlakačko okruženje. Svakodnevno povlađivanje njegovoj nabildovanoj taštini, neprestano metanisanje. Nedostaju mu ljudi u najbližem timu, oni što sa brutalnom iskrenošću i žestokom kritikom nerviraju poslodavca.
„Pišači u čaj“, tako ih zovu u britanskoj politici. I veoma, veoma ih cene i vrlo, vrlo ih dobro plaćaju. Korisni su!“
Poštovani je čitalac, s pravom, pomislio da opet vrtim neku od, već iskorišćenih konstatacija u vezi sa ponašanjem Aleksandra Vučića. O, greška! Citirane rečenice su objavljenje u ovim novinama, negde s početka proleća 2012. I odnosile su se na tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića. Naravski, da sve – pa gotovo do najmanjeg detalja – može da se primeni i na aktuelnog šefa države.
Još nešto: budući da su se tada intenzivno približavali Đurđevdanski izbori, veoma sam se oštro, ne štedeći grube reči, obrušio na televizijsku kampanju gospodina Tadića. Verovao sam da je izbor spotova krajnje neprimeren, kontraproduktivan štaviše – sećate se, uz ostalo, maženje po glavi onog, od kamere i rasvete, izbezumljenog teleta, ili nežno dodirivanje tek izraslog žita, pažljivo manikiranim prstima… Napisah još da su ljudi zaduženi za taj deo posla u predsedničkom kabinetu katastrofalno obavili povereni im posao. Za otkaz, ali momentalni.
Bio sam uveren da je to samo dno tzv. političkog marketinga na televiziji.
Pet godina docnije stigli su novi „dosezi“ u tom smislu, ali u predsedničkoj kampanji Aleksandra Vučića. Ko li je smislio „genijalnost“ da budući predsednik smiruje izbezumljene putnike u avionu, priča gluposti u prepunom bircuzu, ili – e, to je za „Zlatnu malinu“ svih vremena – kada mali Alek vraća knjigu bibliotekarki Ajkuli, trideset godina nakon što je istu pozajmio? Jer on – pazi sad – drži datu reč!
I tu je kraj. Nema goreg i bezveznijeg? Ne! Uvek ima. Srbija je zemlja čuda neviđenih.
Ovih dana je stigao spot pripremljen u – za to (?) zaduženoj službi – SNS, kao odgovor režima na dvomesečne šetnje nezadovoljnih građana po ulicama tridesetak naših gradova. Koliko neduhovitosti, ordinarnog prostaštva, zanatskog neznanja, diletantske glume i sramotne režije!
Sećam se spiska više od hiljadu ljudi koji su podržali kandidaturu Vučića za predsednika. Da li je moguće da su tamo prisutni, uz ostale, i znameniti stvaraoci baš u oblasti filma, televizije i političkog marketinga preskočeni, a posao je dat ovim bezveznjakovićima? Ili potpuno grešim u ovoj proceni?
„Kopi pejst“ se (zlo)upotrebljava u raznim oblastima, od kada je sveta i veka. Krade se i kopira ono dobro. Najbolje!
Zašto u vrhunskoj srpskoj politici, po pravilu, važi samo suprotan princip?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
