Porodično okupljanje

Kakav to beše spektakl! Podjednako zanimljiva dešavanja na pozornici, među gledaocima i na orijaškim video zidovima snimila je i pretočila u, bezmalo, tročasovni program, HBO, globalna kablovska televizija i producentska kuća.

Hodočasnicima rokenrola – bilo kojeg njegovog rukavca ili meandra – ili bluza, soula, fanka, repa… preporučujem najtoplije da, ili na spomenutoj stanici, ili već negde, u internetskoj ponudi, pronađu taj snimak i odgledaju ga. Pa, i sebi presnime jer je, odista, reč o nesvakidašnjem događaju.

Evo malog „tizera“, čisto da pojačam preporuku, ako je to, uopšte, neophodno.

Dakle: među besmrtnike bluza i na ovako simboličan način, ušao je i Albert King, mada već dve decenije – „ svira gitaru u raju i tera anđele da plešu“ – kako je primajući priznanje kazala unuka ovog velemajstora, zbog kojeg su, i to smo čuli, mnoge njegove kolege kidali gornje žice na vratu gitare, pokušavajući da proizvedu onaj jedinstveni jauk Kingovog instrumenta. Malo ih je u tome uspelo.

Lane je od opakog tumora preminula Dona Samer, kraljica disko zvuka promovisanog sedamdesetih godina minulog veka za koju je Dejvid Bouvi, kada je čuo njen planetarni hit „Aj fil lav“, oduševljeno uskliknuo da ona „već danas peva budućnost muzike“. Doni u čast i prisutnima na radost, pevala je Dženifer Hadson, lepotica bezobrazno dugih nogu i nestvarno dugih „trilera“. Praznik, makar za dva čula prisutnih. Neki srećnik, izvesno, poznaje (ih) više…

Kvinsi Džouns muzičar, kompozitor, aranžer, producent, dirigent… čovek koji već sedam (!) decenija suvereno vlada američkom, ali i svetskom muzičkom scenom? Sarađivao je – pa, možda je lakše kazati sa kim nije od istinskih velikana – od Sinatre, Reja Čarlsa do Majkla DŽeksona. Pazite ovo: 79 nominacija za nagradu Gremi, a 27 puta je ovo najprestižnije priznanje završilo u njegovim rukama. Mnogi će upitati, sa razlogom, kako se, ovom hodajućem almanahu, tek sada otvaraju dveri „Kuće slavnih“? To pitanje je lebdilo i nad efektnim predstavljanjem Džounsa od strane (sve)moćne Opre Vinfri. Hm, čudni su putevi božji… Kako god, Kju Džej se dostojanstveno zahvalio, kazavši pritom, da iako je „malo čekao“, ovaj dan doživljava kao „ponovno okupljanje porodice“.

Ulazak u večnost, omogućen je i Kanađanima Lajfsonu, Liju i Pertu vremešnim (samo po podacima iz krštenica) genijalcima iz grupe „Raš„, koji su otprašili dve svoje kompozicije, žestoko i čvrsto, ali, odista, kao pre četrdeset godina.

Potom kompozitoru Rendiju Njumenu, producentu Lu Adleru, ali i fenomenalnim sestrama Eni i Nensi Vilson, duši i srcu benda „Hart“.

Poseban događaj u događaju smislili su reperi iz Pablik Enemija. Na scenu su stigli – nakon efektnog predstavljanja od strane Spajka Lija i Harija Belafontea – praćeni od kršnih momaka u maskirnim uniformama kakve nose američki vojnici u Avganistanu i Iraku.(Sutra i u Siriji?) Poruka po sebi, kao što je to bila i rečenica Čaka Dija za kraj, zapravo citat, Stevena Bika, čoveka koji je dao život u borbi protiv aparthejdskog režima u Južnoj Africi: „Revolucija nije događaj, revolucija je proces!“

Zar isto ne važi i za rokenrol?