Decenijama (?!) već, da, da, još od ranih devedesetih godina minulog veka, nisam, sem odista u odveć retkim izuzecima, u direktnim ili odloženim televizijskim prenosima skupštinskih sesija, hvatao sebe kako buljim u televizor sa istinskom znatiželjom. Bez obzira da li je (bila) reč o temi, akterima, aktuelnom trenutku… Jednostavno, nakon one medijske i svake druge senzacije kojoj je sobom (do)nosilo tek porođeno višestranačje, sve je, vrlo brzo, postalo suviše predvidljivo, očekivano, sa snažnim ‚‚deža vi‚‚ efektom. Do jauka, dosadno.
U subotu, jutri dan do ponoći, uočio sam neke, makar za mene, novosti i (pro)mene. Ne mislim da je to prvenstveno zasluga teme, odnosno, rasprave o već famoznoj Platformi i Rezoluciji o Kosmetu. Mediji su, naime, poslednjih dvadesetak dana, iz najrazličitijih uglova i rakursa, uglavnom na neviđeno, sve pozivajući se na autoritativne izvore, toliko eksploatisali te dokumente, da je svako, ko makar malo kapira ko je ko, ili ko šta dela i misli u srpskoj politici, sve, ama sve, u smislu konačnog ishoda, mogao da pretpostavi. Čak i kada je konfuzija bila potpuna. Hoću da kažem da je domaća politička elita, vladajućih boja naročito, shvatila da više ne može da piša uz (svetski) vetar.
Ovoga puta, hajde da se vratim osnovnoj tezi, u direktnom televizijskom prenosu, ali i u izveštajima o zbivanjima u skupštinskim zdanjima, primetio sam iznenađujuće novine. Recimo, u diskusijama. Verbalni ‚‚fajt‚‚ između premjera Dačića i Čedomira Jovanovića, generalno liberalima, bio je neuporedivo dostojanstveniji, principijelniji, elementarno kulturniji i pristojniji, nego li sa Koštuničinim deesesovcima, konkretno sa Markom Jakšićem.
Istup ili bolje reći, prestup, Dragana Markovića, znamenitog Palme, prema mlađanom Nebojši Stefanoviću, skupštinskom spikeru kako bi to Britanci kazali – usput, vrlo eksponiranom i očito cenjenom, članu najjače stranke u koaliciji kojoj i Markovićeva strančica pripada – prevazišla je već standardne prostakluke ovog poslanika u obraćanju neistomišljenicima.
Aleksandar Vučić, nesumnjivi šampion aktuelnog režima, nakon šest meseci ozbiljnog truda u savlađivanju, do najtananijih finesa, tumačenja zamišljenog (političkog) lika, izašao je iz istog. U obraćanju demokratama, bio je o stari Vučić: glasan, jasan, britak do ivice posle koje sledi vređanje, sa omiljenom mu uzrečicom – ‚‚baš me briga‚‚. Ni traga, ni u intonaciji, ni u gestikulaciji, od lika trbuhozborca ili mladog đakona koji tihim glasom, lagano, smireno, birajući svaku reč, zabludeloj pastvi poručuje šta joj je činiti.
Kod već spomenutih demokrate, uočljive su i među njima, stamene pomene. Borko Stefanović, ne samo zbog pozicije šefa poslaničkog kluba, ili bliske mu osnovne teme rasprave, jeste dominantno, njihov prvi čovek. U parlamentu, izvesno. Tipujem na ozbiljan ‚‚kam bek‚‚ Jelene Trivan. Kao i na sve veću marginalizaciju dojučerašnjih (Tadićevih) subaša. Živeo Đilas!
Kako god, ovoga puta televizijski prenos iz parlamenta, nije bio dosadan. Štaviše. Možda je to najava nečeg ozbiljnijeg i važnijeg drugačijeg? Videćemo.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
