Javni tužilac u Poljskoj preživeo pokušaj samoubistva; Australijanka preživela pucanje užeta pri „bandžiranju“ sa visine od 110 metara; Indijac u sopstvenoj kući preživeo „skalpiranje“ od izgladnelog leoparda.
Šta povezuje ova tri krajnje bizarna događaja, sa relativno srećnim ishodom, sem toga što su se zbila – na tri, veoma udaljene tačke zajedničke nam Kugle – u jedva desetak časova istog dana?
Pa, sve ih je zabeležila kamera! Televizijska, na mobilnom telefonu, profesionalno ili amaterski, potpuno je nevažno, budući da su strelovitom brzinom postale globalna atrakcija i pronašli istaknuto mesto u, ko zna koliko, medija širom sveta.
Ma koliko tri spomenuta događaja bila uzbudljiva po svojoj nepatvorenoj neobičnosti i apsolutnoj neočekivanosti, usput dramatični do ispadanja kutnjaka od strave za neposredne svedoke, bilo je pojedinaca koji su i u tom času, smogli snage i prisebnosti da uključe kamere i sve to snime!
Zamislite prizor u kojem krvožedna zver masakrira troje ljudi, krv šiklja na sve stane, okolo otkinuti delovi ljudskog tela, mačketina, potom, nastavlja svoj krvavi pir, baca se na glavu četvrtog čoveka, skida mu skalp sa glave, a vi, jedva koji metar udaljeni, tražite i u magnovenju pronalazite, mobilni telefon i sve, više i manje prisebno, snimite !?!
U tom smislu, makar je situacija bila sasvim drugačija, posebno me je dojmilo ponašanje televizijskih snimatelja u Poznanju koji nisu bili u prostoriji kada je vojni tužilac pucao sebi u glavu. Ali, nakon što su čuli pucanj, oni su utrčali u sobu, videli Mikolaja Pžibila u lokvi krvi, ali su pohitali ka svojim kamerama, ne bi li prizor „uhvatili“.
Jer oni su prvenstveno profesionalci, a potom, kako i koliko ko, ljudi sa specifičnim odrednicama svoje vrste. Humanošću, recimo. S druge strane, kao profesionalac, pouzdano znam šta bi sve narečene snimatelje dočekalo – od ponašanja kolega i najzluradijih komentara – u redakcijama, da su se ponašali očekivano, dakle humano, pomogli unesrećenom čoveku, i pri tom, naravski, ostali bez željenih snimaka.
Kako god bilo i kakvu god ko i kakvu asocijaciju posle svega opisanog imao, verujem da bi bio dobrano šokiran veliki fantasta Džorž Orvel da mu je, u času kada je pisao svoje kultno delo (1984), neko došapnuo da će, ne zadugo, pristići vreme u kojem, gotovo da neće biti događaja ili događanja, na bilo kom svetskom kutku, koje ipak, neka kamera, iz najrazličitijih razloga i pobuda, neće ovekovečiti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
