(Pred)izborne sličice

U ovoj zemlji se, zar ne, vrlo dobro zna – i pre nego što se izbori raspišu – ko će biti pobednik, ali i oni, koji to biti neće.

Stoga mi je i zanimljivo i neobjašnjivo zašto se sva sila ovdašnjih medija i „medija“, bavila predizbornom kampanjom, propagandom iste, (ne)zanimljivošću televizijskih spotova, tome posvećenih, analizom debatnih emisija, intervjuima i stavovima političara… Čemu? Kome? Kao da je sve apsolutno normalno, rutinski štaviše, u zemlji zavidne demokratske prakse. Pa, ljudi ljudski, znamo gde i sa kim živimo. I, kako!

Kampanja? Pobednički usiljeni marš Aleksandra Vučića – o tome, ipak, nekoliko rečenica, budući da je sve ostalo, više ili manje, nebitno – kroz formalne predizborne dane, ni za zericu se nije razlikovao od njegovog svakodnevlja, u poslednjih osam godina: On, onda On, u pauzi On, potom drugi o Njemu, pa za promenu, nanovo On!

Važi to i za televizijske spotove, ili kako se već zove to u čemu je samo On, ili su drugi o njemu, nadahnuto besedili. Njegov, tako prepoznatljiv ukus, koji proističe iz decenijama bildovanog samoljublja. Možda, hajde da se ogradim, i nije baš svaki detalj On osmislio, ali su se za to pobrinuli zaduženi stvaraoci, da sve bude baš kao da je On zamislio. Fenomenalna saradnje Njega sa svojim Drugim ja. Slika i prilika u ogledalu, ili kako On sebe vidi tuđim očima i rečima.

Ipak, onaj „odglumljeni“ kreščendo – u kojem, kao, „niška“ porodica, novim autoputem, dvesta na sat, dojuri na grčko more, razbaškari se na obali, a domaćica se, Njegovoj sličici u medaljonu, sa ljubavlju zahvali sa – „sagapo!“ . E, to, jednostavno, nema cenu.

Mene su, priznajem, više zanimale stvarne televizijske sličice (pred)pobedničke sreće i radosti.

Uživanje, recimo, Ivice Dačića, „vona bi“ tenorina, kada onako, iz sveg srca i svega glasa, falšira na patriotske note istomišljenicima na crvenoj sceni, sa sloganom „Mi stojimo postojano“. Vrlo tačno, tri decenije tako…

Kad si srećan, ti (po)skoči. Kao kada – navek smerni i pristojni, svevremeni ministar Rasim Ljajić – na koncu predizbornog skupa, sa pozornice skoči „bombu“ među zaprepašćene simpatizere. Mogu misliti kako „srećnike“ i danas boli svaka koštica, na koje je naskočio voljeni političar.

Ipak, ima uvek „jedan bezobrazan“, što je sreću kvario premijerki Ani Brnabić, pri njenom svakodnevnom funkcionerskom špartanju po Srbiji. Neki slučajni prolaznik, ili neki namerni novinar se nađu da nešto komentarišu, zakeraju, kritikuju… I pitaju! Tada Ana uđe u lik Grdane, zle vile, te neodmereno, često bahato, pa i nevaspitano krene u verbalni fajt sa pitačem.

Sve što je govorila, uradila, kako se ponašala, kako je gledala na ljude oko sebe, bilo je nedopustivo – pogrešno! Je li Ana Ana, ili je Ana Grdana ? Ja nju ne razumem. Bukvalno. Kao da sklapa u sebi rečenice na maternjem jeziku, pa to prevedi na neki strani i onda sve – neelokventno, neargumentovano, bez početka i kraja – izgovori na siromašnom srpskom jeziku. Katastrofa!

Ali to, ni bilo šta drugo, nije moglo da pokvari ushićenje pobednicima. Štono – u predizbornoj euforiji, a u televizijsku kameru, svom predsedniku – kliče anonimni prigradski p(j)esnik: „Leti soko i gore i dolje, nikad ljudi nije bilo bolje!“

Uživajte, srećni ljudi…