Televizijski kadar. Predsednik Tomislav Nikolić u studiju Javnog medijskog servisa evropske (sic!) Srbije, kako gostu, jelda, i dolikuje. Nikolićev je „autfit“, iznenađujuće, besprekoran. Savršeno – za njegove gabarite i držanje tela – skrojen teget sako, uz vrišteći zelenu kravatu! Opa!!!
Pod uslovom da T. N. toga dana nije uzeo prvu kravatu koja mu se našla u ruci, već da je reč o unapred smišljenom odabiru predsednikovog modnog savetnika, ili još bolje, da je narečena kombinacija posledica Nikolićeve ubrzane obuke kako se prikladno, elegantno i efektno obući, onda – sve čestitke. Ukrštanje tamnoplavog i zelenog je svojstveno samo velikim modnim znalcima, pritom vrlo odvažnim, budući da se slaganje te dve boje – po nekim starostavnim modnim zavetima – smatralo, pa gotovo, kolorističnom blasfemijom.
Dakle, pomislio sam u tom trenutku, oko predsednika Srbije se nešto vrlo menja. Na oko, makar…
A onda je Tomislav Nikolić govoreći o cenzuri u srpskim medijima, potpuno van konteksta, počeo da lamentira nad sopstvenim likom i delom i, zapravo, učinio krajnje samoljubivo, svojevrsni auto-omaž, sa naglaskom na ispoljavanju – parafraziraću – neverovatne lične hrabrosti, koja, kako je rekao, nije svojstvena ljudima njegove dobi. Jer da nije tako učinio – evo i citata – „danas bi još vladali žuti, što za Srbiju ne bi bilo dobro.“ Tras!!!
Cela jezička „bravura“ je bila začinjena odvratnim kezom, tako svojstvenom čoveku koji prezire sve oko sebe. Naravski, da bi neki vičniji i spretniji novinar (novinarka, preciznije, jedna od tri koja bi u domaćoj elektronskoj džungli, tako štogod znala i smela) podsetio T.N. da je pobedio u vrlo neizvesnoj izbornoj trci, u kojoj je, bezmalo polovina glasača bila za njegovog rivala (za „žutog“, dakle), a da se nakon inauguracije gotovo zavetovao da će biti predsednik „svih građana Srbije“. Ovim stavom, a još više, tim kezom, tom bezočnom prevarom, izrečenom baš u studiju nacionalne televizije, uvredio je baš mnogo, mnoge svoje sadržavljane. One „žute“, naročito!
Ništa od novinarske intervencije. Ostao je onaj ajkuloliki „osmeh“ – zaštitni znak nekadašnjeg radnika komunalnog preduzeća iz Kragujevca – za sve godine njegovog marša kroz naše sudbine.
I tu je gde je. Ni za zericu promenjen. Odan sebi, u svakom smislu. U onom najgorem, naročito.
Televizijski kadar, opet. Boje su počele, bar za mene, naglo da se menjaju. I mešaju. Sve je postalo nepostojeće „tegetzeleno“.
Razumemo se, zar ne?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
