Premijer je trener

Budući da svako, pre ili kasnije, odgovara za svoja (ne)dela, lično me baš briga – da se poslužim omiljenom Vučićevom frazom – za buduća mu personalna rešenja. U smislu nekog žešćeg potrisanja da li će recimo resor inostranih dela biti poveren Tadiću, Draškoviću ili Đuriću, unutrašnjih Rakiću, energetike Mihajlovićki ili možda Kostrešu, hoće li se fiskulturom baviti Udovičić, rudarstvom i matematikom Bačević, a da li će medijima dirigovati Tasovac…

Ko god bio da bio, svaki od njih biće zapamćen kao „Vučićev ministar.“ Muškog ili ženskog roda, svejedno je. Vreme će, izvesno, pokazati da li će ta kvalifikacija predstavljati kompliment ili uvredu, razlog za ponos i diku, ili za pokrivanje ušima…

Narečeni srpsko-švapski razgovor su, kako i dolikuje, preneli na svojim stranicama i u emisijama gotovo svi domaći mediji. Plus – oni koji to mogu – intervju su zakucali i na sajtove. Zlu ne trebalo, Vučić je to!

Za redove koji slede mene je inspirisala jedna tom prilikom izrečena paralela. Naime, PPV je kazao da želi vladu koja će „igrati“ poput minhenskog Bajerna. Tamo, prepričavam svojim rečima, nema zvezda poput Mesija i Ćavija, jer – misli Vučić – Riberi i Kros nisu tog kalibra, ali tim iz bavarske prestonice igra sjajno.

Činjenično, sve je, više ili manje, tačno, pogotovo za merila onih koji smatraju da recimo Lam, Švajnštajger ili Roben nisu bezbroj puta dokazani vrhunski fudbalski umetnici. Ali, dobro, stvar je percepcije i stepena fudbalskog obrazovanja…

Rekao bih, međutim, da A.V. i kao mlađani i ratoborni „delija“, za sve one godine „drukeraja“ na Zvezdinom severu, i „fajtanja“ sa protivničkim navijačima po stadionima diljem pokojne Juge, nije naučio neke ključne postulate iz loptačkog sporta. Vidim da mu u toj edukaciji nisu pomogli ni genijalci što trenutno stoluju u zdanju u Ljutice Bogdana, poput Čovića, Vesića ili Kokeze, Brokete, Luštice… i kako se već ti likovi zovu.

Taj nauk se svodi na storostavni fudbalski aksiom da je svaki tim jak onoliko koliko je snažna najslabija (igračka) karika u njemu. Tada je nevažno ko je koliko zvezda u medijima ili među publikom. Kvalitet i privrženost opštem cilju, dakle, povoljnom rezultatu, pokazuje se i dokazuje isključivo na terenu.

Važi to i čak za Mesija pa i Ćavija, ali i ostalih desetak zvezda u Barseloni.

Ili, pazite sad, ne važi! Kako? Lepo: baš taj Mesi mnogo više pruža u katalonskoj galaksiji nego među svojim sunarodnicima u reprezentaciji Argentine. A tamo među „gaučosima“ jesu takođe zvezdurine. Milito, Tevez, Di Marija, Agvero, Maskerano… i ništa! Zašto? Zato što u fudbalu uz famozna „tri T“ (trčanje, tehnika i taktika) mora da postoji još jedno „T“ kako bi se formirao magični četvorougao, koji razlikuje pobednike od ostalih. E, to četvrto „T“ je – trener!

Bio je to Gvardiola u Barseloni, jeste to Del Boske u španskoj reprezentaciji. Pomislite kakav je njegov zadatak da u nacionalnoj selekciji uspostavi harmoniju između dva sazvežđa, među igračinama koji stižu iz katalonske prestonice i onih koji dolaze iz Madrida. Usput, međusobno najvećih i najljućih mogućih rivala. Posao tako fenomenalno dobro obavljen definisao je još poneke magove trenerskog posla u bogatoj istoriju najpopularnijeg sporta na kugli. Najveći broj, dočim, nije. Poput onih na klupi Argentine, makar se jedan od njih zvao i Maradona.

Pravi trener! Čovek koji na optimalan način uklapa pojedinačne kvalitete u timsku snagu.

Hajmo nazad na onu paralelu: dakle, koga god da Vučić selektuje u svoj tim, on i samo on će odgovarati za ukupne rezultate. Broj zvezda ili totalnih bezveznjaka u ekipi zavisiće u konačnom obračunu isključivo od premijera. Od trenera!

To je to. Prosto ko pasulj. Za onog ko to zna i ume, naravski…