Narativ – najnovija je opsesija ovdašnjih jezičkih trendsetera! Mora je biti u svakoj drugoj rečenici visokoumnog teksta sa prenapregnutim figurama, bar u svakoj trećoj, pažljivo odabranoj jezičkoj konstrukciji, pri sma(t)ranju u televizijskom gostovanju.

Narativ, zamena je za priču, do juče korišćenu imenicu. Ili za pripovedanje, za pričanje. Sasvim logično, budući da reč potiče od latinskog glagola „narrare“, koji znači govorenje, pričanje.

Međutim, u aktuelnom korišćenju, narativ znači i sadržaj. Opis. Događaj, takođe. Može i stil. Kako je već kome drago. Ali, obavezno na-ra-tiv! Što češće i što žešće.

Ako poželite da nekom preporučite film, pozorišnu predstavu ili roman, zaboravite na starostavno prepričavanje „radnje fabule“, već posegnite za narativom. U slučaju da se neka partija ili njen lider skrenu od ustaljeneg kursa, ili se odluče za nove metode u delovanju, ne zaboravite, reč je o novom narativu.

Ima toga i u novinarstvu. Pre nego što iskritikujete redove pred vama, razmislite ipak o narativu istih. Možda (mi) pomogne…

Obožavamo nove izraze. Volimo da ih bezdušno silujemo. Gde god i kad god stignemo.

Setite se famoznog „po difoltu“, pre desetak godina. Ima li nečeg što nije bilo u znaku te dve reči?

Znatno ređe i odveć smislenije, i danas ih poneki koriste.

I epidemija korišćenja popularnih izraza i poštapalica – baš kao i svaka druga – lako se zapati i brzo prenosi, ali teško iskorenjuje i dugo traje.

Zato – ovo je novi rukavac u mom „narativu“ – ne zamerimo odveć žurnalistima po sportskim redakcijama, posebno onima koji se nisu previše čekali u redu da budu nagrađeni darom za lepo i zanimljivo pisanje. Oni više vole, lakše im je i brže, da u svojim pisanijama upotrebe nešto već hiljadu puta rečeno i napisano. Preuzeto od nepoznatog autora najčešće, ali navek (zlo)upotrebljivo.

Takvi će za, recimo, japanske stonotenisere, koristiti – poput blokeja na đonovima prastarih cipela – izlizanu frazetinu: „majstori celuloidne loptice iz Zemlje izlazećeg sunca“. Čuli ste i pročitali, naravski, taj stilski „biser“.

Ili, kada fudbalski sudija dosudi penal, isti pribegnu jezičkom „koloritu“ tipa: „čovek u crnom je pokazao na belu tačku“. Fljaaas!

Nebrojeno korišćenje tih i takvih besmislica stvara svoj, vrlo specifičan „narativ“: tako se fudbalska utakmica obično igra na „zelenom tepihu“, golu, nakon što lopta „zatrese mrežu“, prethodi šut „kao iz topa“. Golman se, u pokušaju da spreči pogodak, obavezno „ispruži koliko je dug“. A lopta, avaj, zna da okonča svoj put „na mestu gde se spajaju stativa i prečka“, ako već ne ode „nebu pod oblake.“

Dabome da i oni kojima su ovakvi opisi posvećeni, sportisti dakle, posle svakog meča, tim stilskim sledom i ritmom užasne izlizanosti imaju i svoje „narative“ tipa: „ostavili smo srce na terenu“, ili „veliko hvala publici, našem dvanaestom igraču“.

Bila je to mala (nevaljala?) priča o narativu. Po difoltu. 🙂

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari