Prizori i besprizorni

Treba li da naglasim, gledaoci to dobro znaju, da se ove emisije koncepcijski vrlo razlikuju, ali ipak imaju  segment koji ih spaja. Naime, u sadržaj emisije je mudro inkorporiran svojevrsni pregled sedmice – svaki na svoj autorski način, dabome, obrađen – pa je to, kroz taj možda nategnuti kriterijum, ipak izvesna mogućnost da se (u)porede. Da ne ogrešim dušu, ima u ovdašnjoj ponudi još nekoliko autora slične preferencije i njihovih proizvoda, ali su mi još „bakin kolač“. Liče.

 U krivine četvrte sezone „Pljiževci“ su uleteli sa „ciglom“ na papučici za gas. Nema kalkulisanja, direktno u glavu kako i priliči veteranima satire u nas (Ljubičić i Žanetić), potpomognuti entuzijazmom „malog“ Petrovića. Mićkove imitacije su apsolutno savršene, a terciranje Voje i Draže daje onu vrstu atrakcije koja kod gledalaca uvek ište potrebu za nastavkom.

Bećkovićeva fenomenalno bira predloge za utisak sedmice. Posebno uživam u onim u kojima režimlije, u najširoj gami budalastih aktivnosti – potvrđeno slikom i rečju, bez ikakve dodatne montaže ili uredničke obrade – pucaju sami u svoje udove.

 Često se već od naslova priloga kidaju dijafragme od smeha, ali i bolno ispadaju plombe iz kutnjaka zbog ubitačnih ilustracija odvratne stvarnosti u kojoj živimo. I to je,  meni makar, najbolji segment emisije. Nisam (uvek) zadovoljan odbirom gostiju u prva tri izdanja nove sezone, naročito ne sa atmosferom u studiju. Odveć je ravna, miroljubiva, bez neophodnih polemičkih tonova, koji su, bezmalo tri decenije, bili zaštitni znak, ali i svojevrsni „tizer“ emisije.

Način uključenja gledalaca u program, potpuno je „pase“. Budući da je režimlijama – iz sopstvenog vrha očito – zabranjeno javljanje, odsustvo likova poput „Nebojše iz Beograda“, oduzima neophodnu dozu smeha, ali i prezir onih koji tu nakanu kapiraju. Telefonska uključenja su tekovine televizije prošlog veka.

Ko god ima neku verziju smartfona može slikom da se javi u emisiju. Jeste komplikovanije, ali ni ovo više nije „Utisak“ emitovan onomad na Studiju B ili na B 92, zar ne? Uz dodatni napor ljudi u tehnici, emisija bi mogla da bude autentičnija, savremenija. TeleVIZIčnija, rečju.

Kako god bilo, i ubuduće ću, sa nestrpljenjem, očekivati novo izdanje sa odabranim prizorima sedmice. Češće „besprizorima“!

„24 minuta“ i nenadmašni Zoran Kesić su trenutno nedodirljivi šampioni u ovoj (mojoj) konkurenciji. I u novoj sezoni sve vrca: britko, furiozno, duhovito, inteligentno… I svetski ekskluzivno: nagovoriti Marinu Abramović, kažu najveću i najpoznatiju svetsku performerku, da dođe na teren „brezbraznih“ klinaca i pristajanje na njihov performans, vest je za svetske medije. Za Srbiju, jok brale. A oni su učinili ono što je u Americi najteže: „bulšit a bulšiter“! Ma, bravoooo!