Promašeni gosti

Kod Bećkovićeve, mislio sam, stižu osobe o čijem će se gostovanju još dugo pričati.

Znači, u fotelju broj jedan obavezno seda neko iz samog vrha menadžmenta „Junajted medija“.

Recimo, Aleksandra Subotić, glavna i izvršna direktorka, ili Jugoslav Ćosić, njena desna ruka.

I tu bi, elokventno (Subotić) i edukovano za najteže javne debate (Ćosić) raskrinkali  „internešenel  konspirinsi of horsis asis“. (Maznuo sam ovo iz filma „Kabare“.)

Mislim, dabome, na podlu nameru Telenora, Telekoma i još nekih „anderkaver“ igrača, da udruženi, lovom teškom čvrsto povezani, a politički instrumentalizovani, pokušaju da doakaju Draganu Šolaku (a, zna se, kome još!) kupovinom, i to vrlo „na kvarno“, kompanije SBB.

Plus, dodatnim prepakivanjem iste, za sva vremena, uništili bi i sve slobodne medije u zemlji Srbiji. A, i šire, ako im nakana uspe.

U fotelju broj dva, čvrsto sam verovao, bi – posle dužeg vremena – seo Svetislav Basara.

Bila bi to sjajna prilika da autorka, ne samo isecka na rezezance i flekice Basarinu „izdajničko-plaćeničku“ odluku da iz slobodnih dnevnih novina Danas pređe u režimsku „novinu“ Kurir, već da, samovoljno, mislim na Basaru, bez autorizacije i pristanka Zna-se-koga, primi – u poslednje vreme za jedan deo beogradske intelekualne čaršije – poprilično inkriminušuću nagradu časopisa NIN.

Očekivao sam da studio bude okvir i najbolje mesto da Bećkovićeva, baš tog i takvog Basaru, natera da, svojim rečima, tu pred auditorijumom, izdeklamuje čuvenu „Ispovest Crvenkapine bake“, razotkrivenu onomad, u jednom od predloga za izbor utiska sedmice, od autorke same.

Fotelja broj tri?

Ma, nema veze.

Neko.

Bilo ko iz herbarijuma likova koji, od poznog jutra na TV N1, do rane večeri na Novoj S televiziji, komentarišu šokantne vesti tipa: život u vreme Vučićevog neprosvećenog apsolutizma, uz opoziciju, slabu i neuticajnu, nespremnu da u fajtu sa vlašću obezbedi „poštene i fer“ izbore.

Mediji?

Jadni i bedni, a nikada čvršće vezani za režimsku uzicu.

Korona?

I dalje na ulici, vakcina uglavnom kod Kineza, a nama najzagađeniji vazduh na planeti…

I, naravno, visokooktanska razmišljanja glede spomenika Stefanu Nemanji.

Niste čuli za to?

Daljinac u ruke, SBB, pa „kec“ i „buger“!

I, šta bi?

Teško sam (pro)mašio.

Dedi se nije snilo, ono što mu beše milo.

Jeste bilo od svega licitiranog po malo u predlozima za utiske, ali se autorka se odličila da nastavi temu od prošle sedmice. Seksualno nasilje, psihičko i svako drugo uznemiravanje, plus edukacija u školama…

Zanimljivi gosti: profesorka na FDU i psihološkinja Irena Ristić, advokatica Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra i Miša Đurković sa Instituta za evropske studije.

Vrlo tvdi sagovornici, držali su se nepokolebljivo svojih životnih i profesionalnih stavova, usput bili kulturni i tolerantni u (ne)slaganju sa sagovornicima i tako, definitivno, podelili gledalište.

Dobro!

Znači, drago mi je što sam omanuo goste? Pa, „kako da vam kažem“…