Promocije straha

Naslov, naravski – identičan onom antologijskom Pantinom pokliču, kojim je propratio uspon Crvene zvezde, prvo na fudbalski Monblan, a potom i na Mont Everest – sugeriše da je dobar komad knjige, posvećen tom sportskom uspehu nad uspesima, zabeležen za sva vremena u istoriji zemlje koje više nema, a nekada se zvala Jugoslavija.

Milojko – stilski izvanredno, poput kakvog pedantnog faktoljupca precizno, bez dlake na jeziku kako to najčešće čini – piše i o fundamentalnim događanjima iz porodičnog života, o ključnim momentima iz prebogate karijere, ali – što knjizi daje poseban štih – prenosi svoje tekstove koji svedoče o njegovom naglašenom političkom aktivizmu, najčešće napisane na stranicama novina koje držite u rukama.

Plus, rečenice izrečene, proteklih meseci, u emocionalnim nastupima, kao učesnik, događanja hrabrosti, znanog kao protest „Jedan od pet miliona“.

Na promociji, dajući događaju posebnu vrednost, mudro, a leporeko besedili su profesor Ratko Božović i publicista Milan Vlajčić, a izvode iz knjige – najbliže onome kako bi to Pantić sam (u)činio – interpretirao je glumac Ivan Bekjarev.

Među stotinak prisutnih bio je samo jedan igrač iz te legendarne ekipe, jedan bivši i jedan sadašnji član uprave Crvene zvezde! Jedna lokalna televizijska ekipa i nekoliko novinara, više prijatelja i poštovalaca negoli onih koji su došli da profesionalno isprate nesvakidašnji događaj. Sramota!

Razlog? Dajte, pa nismo deca. Strah! Raznih vrsta. Najčešći onaj, siguran sam, uzrokovan pomisli da prisustvo ne notira neka cinkaroško-došnička spodoba i u „službenoj belešci“ dostavi Tamo-gde-treba. Jer, (nekada) popularni Panta, koga su mnogi navijači, posebno oni tetoviranih srca u crveno-bele boje, slavili kao „dvanaestog igrača“ te besmrtne generacije, danas je žestoki kritičar aktuelnog režima i posebno njegove svekolike personifikacije.

E, to je pošast! Nedopustivo. Za izbegavanje!

Stoga svako od pozvanih sa manjkom ljudske hrabrosti i elementarnog dostojanstva, a sa viškom apologetskog i ikonopoklonskog u sebi, unapred su, ne znajući šta će se te majske novobeogradske večeri uistinu dogoditi, sebe, u „samoodbrani“, iz svega isključili: urednici medija pod Vučićevom kontrolom, novinari, poneki dojučerašnji Pantini prijatelji i saradnici, aktuelni članovi Zvezdine uprave, igrači… navijači. Oni koji kao pesmicu, naizust, znaju sve Pantićeve stilske figure iz vremena slave i ponosa.

Znam za tu pojavu, već tridesetak godina. Tako je bilo na gotovo svim predstavljanjima mojih knjiga. Uvek je neko pozvan – isključivo zbog moje „političke nepodobnosti“ – bio odsutan. U Miloševićevo vreme, Koštuničino, Tadićevo… sve do spomenute srede u Vučićevo nedoba, kada sam sedam sati pre Milojka, takođe u Beogradu, bio u sličnoj situaciji.

Nije pomoglo ni to što su o mojoj knjizi „LJudi od vode“ govorili erudite ili žurnalističke gromade poput Radovana Popovića, Ratka Božovića, Zorana Kolundžije, Slaviše Lekića, Ivana Mrđena i Milojka Pantića, uz prisustvo finog, poštenog i pametnog sveta, kojeg se ni Rim, London ili Pariz ne bi postideli… neki pozvani i očekivani ipak nisu došli. Iz predostrožnosti! Ne mislim pritom samo na kolege iz režimskih medija. NJih i razumem.

Donekle! Ali uz izvinjenja – nekad vrlo argumentovana, nekad uz „samo tetki da odnesem lek“, nisu došli ni oni iz medija o kojima vrlo dobronamerno i uglavnom pohvalno pišem. I kada sam ih retko kritikovao, bilo je to po pravilu na adresu rukovodilaca ili samozvanih zvezda. „Uklizao“ sam u njihove prebildovane sujete ili zagrebao po lažnim im pozlatama. E, to (mi) se ne zaboravlja. Ako, biće, bože zdravlja, još prilika. I za njih, ali i za mene…