Propuštena prilika

Ne mislim pritom samo na stamenost činjenica da su obojica individue sa izrazito zanimljivim profesionalnim biografijama, već da su odskoro, i u novim, političkim angažmanima.

Đilas, predsednik Stranke slobode i pravde, iz sata u sat, na svim (para)državnim i otvoreno prorežimskim medijima, nazivan je najpogrdnijim imenima, optuživan za najgnusnije zločine za koje bi svaki običan građanin ove zemlje, da je stoti deo tih optužbi istinit, već davno bio osuđen na višegodišnje robijanje.

Ovih dana dodatno je interesantan najširoj javnosti i zbog (ne)dela najbližih mu partijskih saradnika: Marinika Tepić, pod paljbom najodvratnijih pljuvačina narečenih „medija“, nakon što je prozvala šefa države Vučića, ministra policije Stefanovića i njegovog oca za netransparentnu i povlašćenu trgovinu oružjem, Marko Bastać, predsednik opštine Stari grad, uhvaćen je u carinskom prekršaju u pokušaju da u zemlju unese nedozvoljenu količinu deviza, a montiranim video uratkom, optužen je da je kidnapovao i fizički zlostavljao venčanog kuma i saučesnika u višegodišnjoj pljački opštinskih para, a Branko Miljuš je nabeđen od režimskih zvaničnika za organizaciju paljenja knjige Gorana Vesića, drugog prvog čoveka srpske metropole.

Trifunović, kontroverzni predsednik Pokreta slobodnih građana, političar potpuno autentične i ni sa kim, ovde i danas, uporedive pojave na političkoj sceni. Bez zagrade, najrazumljivijim mogućim jezikom, obavestio je javnost da su mu ljudi bliski Vučiću, kao istaknutom opozicionaru, ponudili pola miliona evra za „konstruktivnu saradnju“, ma šta ta pleonazmična kvalifikacija značila.

Dakle, ako na jednočasovni divan dođu baš Đilas i Trifunović, da li je moguće ne napraviti emisiju koja će se još sedmicama prepričavati i komentarisati zanimljivi ili ekskluzivni detaljiti?

Uspelo je to Branislavu Šovljanskom, jednom od ključnih intervjuera na N1 televiziji, koji je u emisiji „360 stepeni“ postavio bezbroj pitanja, gubio se u njima, nanovo im se vraćao, pokušavao da uhvati izgubljenu nit – a da ne samo krivicom pitanih, koji su se baš dobro zabavljali, vodeći svoj unutrašnji dijalog, govorili ono šta su poželeli, preskačući detalje u postavljenim pitanjima koji su im bili nevažni – ne uspevajući da do kraja emisije uspostavi neophodnu hemiju, kako bi od svojih gostiju izvukao očekivani maksimum.

Štaviše, sagovornici su mu nabacivali „zicere“, ljute ekskluzive, na koje domaćin, opterećen unapred smišljenim scenarijem, nije bio spreman da ih dodatno razradi i produbi, te ih je, ili hladno promašivao, ili pogađao „stative“. Emisija propuštenih prilika!

Zapravo, Šovljanski je najbolji sledbenik najlošijeg izdanja svog programskog šefa Jugoslava Ćosića, kada se, evo već pet godina, kao multiplikovana ličnost (direktor-producent-voditelj) pojavljuje u emisiji „Pressing“.

Vrlo je malo Ćosićevih emisija, koje su donele novo i zanimljivo, a on demonstrirao sposobnost vrhunskog novinara koji hoće, zna i ume da postavi prava pitanja sagovornicima, kako je to činio tokom svoje (ranije) duge i uspešne karijere.

Da ne bude zabune, izuzetno cenim Ćosića kao direktora programa N1 – uz izvesne propuste – odličnog kadrovskog selektora, menadžera koji je uspeo da organizuje respektabilnu, profesionalnu – vrednu pregršt komplimenta – televiziju. On se, nažalost, kao autor izgubio u svojoj (lošijoj) sadašnjosti: inertan je, ravan, bez želje da se provokativnim pitanjima nametne gostima i izvuče od njih (ne)očekivanu atraktivnost.

Te ove (loše) osobine, prešle su, nažalost, na Šovljanskog. Ili, bolje kazano, direktor Ćosić na svog mlađeg kolegu u istom angažmanu, nije preneo vrline onog sebe iz vremena uspešnog televizijskog autorstva. Šteta!