Prosečni gledaoci televizijskih političkih pričaonica – oni ne odveć edukovani i za tu rabotu zainteresovani, a naročito, oni neretki među nama, koji se još drže aksioma „bilo na televiziji“ – veruju na osnovu onoga što ih sa ekrana zapljuskuje, kako u Srbiji cveta beskrajna ljubav i poštovanje između i vlasti i naroda. Nema toj ljubavi prepreka, ona će – pitanje je samo časa – iznedriti sreću i blagostanje strpljivom nam naraštaju. I sve, baš u inat dušmanima, koji vrebaju sa svih strana… Jer tako, da ponovim – iz dana u dan, iz emisije u emisije – „bude na televiziji“.
Mislim, pritom, na pričaonice emitera sa takozvanom nacionalnom prohodnošću, na one čiji se programi hvataju i prastarim antenama, a neizostavne su u menijima svih kablovskih provajdera. Mislim, dakle, na one velike i važne.
Tu, naravski, ne ubrajam retke, profesionalnom dostojanstvu odane autore, njihove odvažne urednike koji, uprkos ogromnim svakodnevnim iskušenjima, pošteno rade na, takozvanim malim televizijama, kojih, najčešće, nema na kablu, a „zemaljski“ dometi su im veoma kratkog prečnika. Ciljam na one retke brane sveprisutnom medijskom jednoljublju, slavljenju imena i činjenja (?) jednog čoveka i odane mu svite.
Da budem do kraja iskren, u političkim pričaonicama velikih i važnih televizija nema – kao onih odvratnih devedesetih u kojima su danas najpopularniji i najobožavaniji vežbali politiku – presnih laža i zaudarajućih paralaža, nema odvratnih komentara sa nategnutim povodima, nema izmišljenih vesti, potki za, šatro, prava pitanja… Nema, uglavnom! Ali, ima debalansa, retko sa drugom stranom razmišljanja i delanja u punom obimu, ponešto se – veštije ili manje vešto – prećuti, prečesto se nešto a naročito neko(!) odveć naglasi…
Nema – u dve reči – pravih pitanja! Dabome, ona se se najlakše postavljaju pravim sagovornicima. Posebno kada je reč o – za vlast i njene eksponente – škakljivijim temama.
Taj idilični pričaonički portret sa jednoumljem kvare nekoliki novinari koji (znaju da) pitaju. Novinarke, da budem potpuno precizan: Olivera Kovačević i Jelena Obućina (RTS) i nažalost, sve manje i sve ređe, u ostacima nekada respektabilnog „Kažiprsta“, Tanja Aleksić i Suzana Trninić (B92).
Ali! Pre svih i posle svega, Danica Vučenić u svom „Jedan na jedan“ (RTV). Od ponedeljka do četvrtka, u kasno popodne, Danica pita li pita. Pita pametne, hrabre, one koje dela preporučuju, ali i one koja funkcija nameće, elokventne i „vezane vreće“, moralne gromade i preletačke šušumige… Pita ih Danica, pa im ne da da danu dušom. Sve, ne bi gledaoci razumeli ko je ko i šta je šta u zemlji u kojoj žive. Ali, zaista.
O kako Vučenićeva zna ponekad da me iznervira. Gađao bih televizor, trčim na Tviter kada pretera u agresiji, nestrpljiva da sačeka odgovor, kada krene da maše olovkom ili naočarima u ruci, ispred glave sagovornika. Uf!
Ali, sve me to mine, kada se emisija završi. Zato što ista ima početak, sredinu i kraj. Poentu. Prostor za naknadno razmišljanje.
Danica i četiri koleginice. Tek za prste jedne šake.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
