Putovanje bez povratka

Previđeno tek kao „šira izjava“ o Laslu, spoljnopolitičkoj redakciji kojom je rukovodio, ali i novinarstvu toga doba, snimanje se pretvorilo u četrdesetominutni razgovor, mojim sagovornicima očito zanimljiv, meni, u emocionalno putovanje, bez povratka.

Poznih sedamdesetih i osamdesetih godina minulog veka, svet još debelo blokovski podeljen – tragajući za takozvanim detantom – nadu je video i u pokretu nesvrstanosti, miroljubivoj koegzistenciji, pravu na nezavisnost i biranju sopstvenog puta. Jugoslavija, zemlja osnivač tog pokreta – zahvaljujući prvenstveno viziji, ali i diplomatskom umeću Josipa Broza – stekla je izuzetan spoljnopolitički prestiž i ugled, mnogo veći nego što je, po veličini, geostrateškom položaju i svekolikoj snazi, objektivno zasluživala. Zahvaljujući pasošima, bezmalo bez viznog ograničenja, milioni Jugoslovena su nalazili posao u zemljama Zapadne Evrope, oblačili se u Italiji, jeftinu hranu kupovali u Mađarskoj ili Bugarskoj, letovali u Grčkoj ili Španiji, skijali u Austriji… i vrlo se zanimali za svekolika događanja u svetu. Sve važnije novine su imale razuđene spoljnopolitičke stranice, u radio i televizijskim vestima postojali su obimni blokovi o svetskim zbivanjima. Uostalom, kada su te dve trećine stanovništva na Kugli, iliti gotovo sto nesvrstanih zemalja štovale i veličale, to se vrlo direktno odrazilo i na profesionalnu prohodnost jugoslovenskih novinara.

Mi smo bili relativno mala redakcija – Doda Tot, Mile Isakov, moja malenkost i Laslo Tot – ali smo bili izuzetno aktivni. Intervjui sa vrlo važnim i vrlo moćnim svetskim političarima, uključujući i sa dvojicom generalnih sekreta OUN, praćenje izbora u Velikoj Britaniji, Italiji, Zapadnoj Nemačkoj, SAD, Turskoj… izveštaji sa kriznih i opasnih, ali profesionalno vrlo izazovnih mesta na Bliskom istoku, Africi, Rumuniji, Poljskoj… učinili su nas cenjenom redakcijom i integralnim delom Informativnog programa koji je, zahvaljujući mišljenju gledalaca, kritici i najrelevantnijim nagradama i priznanjima, prepoznat kao jedan od najboljih u tadašnjoj JRT. Zvanično, ocenom stručnog žirija na festivalu u Neumu 88-e, proglašeni smo redakcijom koja priprema i realizuje najbolji televizijski Dnevnik u zemlji. Da, to su bili dani. Onda se „dogodio narod“ i naša televizija nikada više nije bila ista. Bukvalno i metaforički.

Kako, valjda, ništa nije slučajno, dolazeći na snimanje, stigla nas je tužna vest da je preminuo Dragiša Stanković, dugogodišnji glodur koji je, u tandemu sa Mikom Stevančevim, mnogo doprineo, pre svega „angažovanim nemešanjem“, da svako od nas u redakciji da najbolje sebe.

Snimali smo ispred ograde gradilišta za novu zgradu RTV, na mestu gde je, pre bombardovanja onih belosvetskih zlikovaca, bio parking TVNS, moje matične Kuće, u kojoj sam proveo 22 godine. Od radija do televizije, od pripravnika do glavnog urednika, pa sve tako, do odvratnih devedesetih, do vakta Milorada Vučelića, njegove podjednako mi odvratne ekipe, koji su je nemilosrdno urušili i pre bombi „Milosrdnih anđela“.

Ali, to je neka druga priča. Možda jednom i o tome detaljnije…