Rana sportska leta

Za dva dana isto, ali obrnutim rasporedom. Vikendom – ako nema utakmica ili turnira – novosadski Štrand, najlepša rečna plaža u Evropi i kibicovanje devojčica.

Ali, rano leto 62. mi je, ipak, bilo posebno zbog „voza“ dodatnih uzbuđenja: Svetsko prvenstvo u fudbalu u Čileu, plus teniski turnir u Vimbldonu i biciklistička Trka oko Francuske, čuveni Tur.

Utakmice iz Arike i Santjaga sam pratio u ponoćnim i ranojutarnjim satima slušajući radijske prenose Radivoja Markovića. I bio beskrajno srećan kada smo se golom Radakovića plasirali u polufinale i tako se osvetili Nemcima za poraze i eliminacije sa šampionata u Švajcarskoj i Švedskoj. Onda, tenis. Sa nestrpljenjem sam čekao da otac dođe sa posla sa novinama (Politika, Dnevnik i Sport) i pročitam izveštaje – možda baš leporekog Mira Radojčića i da proverim kakve su šanse naših nada Pilića i Jovanovića u odnosu na Lejvera, Emersona i Rozvela, australijsku trojku koja je među sobom delila najvrednije trofeje.

Na biciklizam sam se navukao dve godine ranije, posle vesti o iznenadnoj smrti nenadmašnog asa, Italijana Fausta Kopija, „Kampionisima“. Ko može da ga nasledi?

Međutim, nije svakoga dana u novinama bilo baš o svemu onome što me zanimalo. Nije bilo prenosa sa utakmica ostalih timova u Čileu, na televiziji, pri kraju vesti, tek koja rečenica o sportu, obično bez slike. Takvo bilo (medijsko) vreme. Nedovoljno za moju sportsko-informativnu nezajažljivost.

Nešto više od pola veka docnije, evo me u carstvu nepatvorenog uživanja. Poput kvočke na jajima, uglavim se na trosed i startujem televizor. (Prvi put posle 14 godina, nažalost, bez moje kučkice Male, obožavanog najvernijeg kompanjona u buljenju u svetlucanje ekrana. Znam, tamo gore, sa najlepšeg oblaka, kontroliše situaciju i provera šta činimo, i, posebno, šta se bez nje, dole jede. Eh…)

Dakle, kliknem na daljincu prenos finala Vimbldona. Veličanstveni Novak Đoković u glavnoj ulozi. Južnoafrikanac Anderson se trudio, no najprestižniji pehar u svetu tenisa je završio u Novakovim rukama.

Novi klik i završnica fudbalskog šampionata u Moskvi. Jugoslavije više nema, ali blista Hrvatska. Sjajna ekipa. Francuska je, međutim, prvak sveta.

Opet klik i stižem na rezime etape na Turu. Ono što je nekada bio Kopi, danas su dva velika šampiona: Slovak Sagan i Britanac Frum.

Izvanredni televizijski prenosi, u svakom segmentu tog zahtevnog i komplikovanog posla. I sve u istom danu! Može li više? Bolje? Teško!

Onaj šiljokuran, duboko i daleko u meni, sa nevericom ljubomorno gunđa – jer, kao, takvo tehnološko čudo, ni Flašu Gordonu nije bilo dostupno – a starkelja na trosedu seiri i ne ispušta iz ruke daljinski upravljač. Čarobnu spravu koja, kada se mudro i pravovremeno koristi, spasava pamet i spokoj od budalaština i nemira.

Živimo vreme podivljalih medija. U Srbiji, naročito. Utešno je ipak što u inat „kompletnim idiotima“ u svakodnevnom maršu u njima, uprkos „psihopatama“ koji tim medijima vladaju ili ih poseduju, postoje, na sreću, ničim ugrožene ili bilo čime omeđene oaze, beskrajnog uživanja. Daleko od bezumlja, vređanja, laganja, izmišljanja, omalovažavanja, prostačenja…

Beg je to od strahota odvratnog svakodnevlja, u programe, po čijem se okončanju, sa osmehom odlazi na počinak, uz saznanje da se već sutra, (odabrana!) zadovoljstva nastavljaju. Birajte!