(Raz)baštinitelji

Počeli su kao dopisništvo tadašnje televizije Beograd, bili potom jedan od uglova u znamenitom petouglu televizije Novi Sad. Preživeli ružne tužne godine kao delić RTS, a od onomad su integralni deo RT Vojvodina. Jubilej dostojan poštovanja i ponosnog obeležavanja. Posebno stoga što su se tamo u poslednjih tridesetak godina, u nekoliko navrata, iz različitih motiva, zapatile štetočine koje su (u)činile da se ta, nekada ugledna medijska kuća, potpuno liši svoje prebogate ostavštine, ili da se ista surovo ignoriše.

Nakon „događanja naroda“, iliti „antibirokratske revolucije“, kako je tepano toj jeftinoj politikantskoj prevari, sa preskupim posledicama (1988), „pobednici“, tamo zaposleni, sa problematičnim ili neuspešnim karijerama, uz ključnu podršku politike, krenuli su u surovi obračun, čak do radne eliminacije, sa ljudima koji su časno, sa velikim profesionalnim dosezima, učinili TVNS cenjenom i respektabilnom. Vrhunac štetočinstva je odluka idiota – tada već kao dela RTS – da se, brisanjem traka sa prilozima i emisijama najistaknutijih autora TVNS, zatre i svaki materijalni trag o njihovom radu i postojanju. Pritom, u tom sramnom „tevecidu“, zauvek su uništeni i poneki, u svetskom smislu i rangiranju, raritetni zapisi. Sa takvim rezonima i ponašanjima, zlotvorsko bombardovanje zdanja na Mišeluku (1999) samo je fizičko uništenje onoga što je, odavno, u duhovnom smislu, već bilo realizovano.

Ili, pre šest-sedam godina, manirom najžešćih provincijalaca, tadašnje bandigaze u Banovini su, uz maksimalno nipodaštavanje domaćih novinarskih resursa, desetini radio i televizijskih ljudi, koji su imali profesionalnih i radnih problema u beogradskim stanicama, širom otvorili vrata dobrodošlice na RTV. Uglavnom uz velike plate i sa nikakvom odgovornošću za budućnost, ali i tradiciju te kuće. Tako je jedna od novodošlih, sa velikom moći odlučivanja, recimo, na zahtev penzionera da se prigodno obeleži važan datum iz bitisanja RTV Novi Sad, „korporacijski“ odgovorila: „Ja rukovodim informativnom kućom, a ne socijalnom ustanovom.“

Tako bilo. Ali! Živo me zanima da li iko od aktuelnih informativaca u RTV ima blagog saznanja da su u toj kući radili novinari koji su pre četrdeset godina, na takmičenju jugoslovenskih radio-stanica u Ohridu, osvojili prvo mesto u kategoriji „Jutarnjeg dnevnika“, a da su u ekipi laureata bili i ljudi koji će deset godina docnije, sa festivala u Neumu doneti TVNS najvažniju pobedu, u kategoriji televizijskih „Dnevnika“? Lepo i inspirativno bi bilo da ljudi koji danas pripremaju „dnevnike“, znaju da baštine, uz ostalo, profesionalno umeće nekadašnjih „državnih prvaka“ u tom poslu.

Da li znaju da je osamdesetih godina televizija Novi Sad važila za jednu od najkvalitetnijih informativnih redakcija u Jugoslaviji, a da su neka rešenja i izražaji – tamo, tada prvi put realizovani – i danas predstavljaju nezaobilaznu praksu na mnogim ovdašnjim televizijama. Štaviše, i veoma, veoma šire. Hm. Da li…

Da, da baština se teško i mukotrpno stvara, a lako i brzo razbucava. U nekim glavama, u nekim vremenima, naročito. Zato, iskrene čestitke kolege „mađari“!:)